Poziv Istine
Omer ibn Abdul-‘ Aziz se popeo na minber nakon što je izabran za halifu, pa je rekao: “O ljudi, tako mi Allaha, nisam potajno priželjkivao položaj halife niti sam to javno ičim pokazivao. Kome od vas to nije po volji, ja ga oslobađam prava na pokornost i poslušnost halifi. Zato izaberite za halifu onoga koga hoćete.”
Narod se uskomeša, a onda rekoše: “Ne pristajemo da ikome drugom osim tebe damo bej’at”, a zatim pohrliše da mu ponovo izraze svoju čvrstu odluku da upravo on bude halifa. Njegovo srce se smirilo, vidjevši da ima punu podršku u narodu. Izdvojio se u jedan kraj džamije gdje je uobičavao klanjati te je zaplakao puštajući suze, dok su se muslimani radovali , bili sretni i zadovoljni.
Ljudi mu priđoše i upitaše ga: “Šta te je rasplakalo, sine Abdul-‘ Azizov?” Odgovorio im je: ‘Doista sam ja ponio breme odgovornosti za ovaj ummet, pa plačem zbog onih u čije ime sam preuzeo taj emanet. Plačem zbog gladnog siromaha, zalutalog putnika, potištenog mazluma i onoga koji ima mnogo čeljadi koju nije u stanju i zdržavati. Shvatio sam da sam odgovoran za sve njih i sve druge od ummeta Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, pa sam se sažalio sam na sebe i zaplakao zbog težine tereta ovog emaneta.”
P.S. OVI NAŠI DANAS PLAČU DOK NE PREUZMU FUNKCIJE, A POSLIJE IH NIJE BRIGA…
