Poziv Istine
Ja sam Beograđanka. Rođena na Vračaru. Naučena svemu što se podrazumevalo da je ostalo od znanja o pravoslavnoj veri, nakon mnogo godina vladavine komunizma. Pazilo se uvek kada je „crveno slovo“ ali bez ikakvog saznanja šta bi to zapravo trebalo da znači. I to je bilo sve.
Prema crkvi nikad nisam osećala privrženost koju sam, navodno, morala osećati. Takvo osećanje je postojalo tokom daljeg sazrevanja. Kao tinejdžerka, verovala sam da nešto postoji. Darvinizam ili, tzv. nastanak od majmuna uvek mi je bio neshvatljiv, šta god da mi se usađivalo u glavu tokom školovanja.
Tražila sam odgovor svuda, verovala da postoji neka ravnoteža između dobra i zla, ali i da dobro uvek nadvlada, zlo. Nikako nisam mogla da pronađem pravi odgovor. Tragala sam na razne načine, čitala sam o budizmu, posećivala Hare Krišna skupove, razmatrala, judeizam želeći da pročitam Kabalu, čitala Stari i Novi Zavet. Ništa od odgovora koji sam tražila, ništa od istine.
Sve se promenilo te 1999. godine, kada sam dobila računar. Moja radoznala priroda dobila je potpuno nove horizonte istraživanja, a uskoro je usledio i jedan potpuno novi svet — internet. Malo kasnije za mene se otvorio još jedan zanimljivi svet – čat. On mi je bio oruđe za saznavanje svega što me je zanimalo u vezi sa islamom. Želela sam da čujem šta ljudi imaju da kažu o islamu.
Možda i ne bi sve bilo kako je bilo, da moji roditelji nisu pošli na jednu svadbu u Ameriku, da budu kumovi. Bili smo ushićeni svi odreda, sve je bilo podređeno njihovom odlasku, mesecima unapred. Nije to bila mala stvar za mene.
U Njujork su stigli u subotu, 7. septembra, da bi se već u utorak za Ameriku dogodio istorijski “11. septembar,” kada je srušen Svetski trgovinski centar. To je bio šok za čitav svet. U vestima se iz minute u minutu izveštavalo. Ogroman dim iznad grada, vanredno stanje, a u meni strah gde su i kako su moji roditelji. Hvala Allahu, tog dana nikuda nisu išli, a već sutradan je trebalo da idu u restoran na vrhu jedne od srušenih zgrada. Uzvišeni Allah je odredio da tako ne bude. Samo On zna dan naše smrti. Taj događaj je pokrenuo lavinu razmišljanja. Šta je zapravo islam?
Kako ranije napomenuh, odlazila sam ponekad na čat. Znala sam da ima raznih soba, pa, između ostalog, i soba Bosna na Dalnetu. Ne znajući šta ću da doživim, ušla sam na ovaj čat. U to vreme, imala sam dozu predrasuda prema islamu. Za mene je prvi ulazak na ovaj čat bio zapanjujući:
Allahu Ekber, Allah je Najveći, Merhaba (dobrodošlica), Samo je islam prava vera, Selam alejkum, braćo muslimani! Allahu ekber; Allah je najveći!
Kakva je to vera islam? Bilo je ljudi koje sam upoznala na internetu, koji su mi tek pomalo mogli odškrinuti vrata iza kojih stoje odgovori. Polako sam počela da tražim odgovore po raznim sajtovima.
Jednog dana, otišla sam u gradsku biblioteku i uzela jedini primerak Kur’ana, koji je, sva sreća, imao tefsir (objašnjenje) na svakoj strani. Počela sam da čitam, a kasnije i da učim. Zavolela sam ga mnogo. Ushićenje dok sam ga čitala bivalo je sve jače i jače.
Tako počinje moja priča i moj put u islam, a neka je hvala Allahu, Gospodaru svih svetova, Svemilosnom, Milostivom, Onome Koji sve zna, Koji je spustio Objavu kao milost svim svetovima, i neka su Božiji mir i blagoslov na Njegovog najčasnijeg roba, Muhammeda, na njegovu časnu porodicu, na njegove sledbenike, kao i na sve one koji ga slede do Sudnjeg dana. Amin!
Otvarala su se vrata znanja i saznanja. Počela sam da upoznajem muslimane. Bojala sam se kako će reagovati na to što sam Srpkinja, misleći da ću biti odbijena i pogrešno shvaćena. Ali, hvala Bogu, nije bilo tako. Ta ljubaznost me je još više oduševila.
Ubrzo sam otkrila sajt www.muslimanka.net na kojem sam upoznala puno divnih sestara, od kojih nekolicinu volim kao da su mi rođene. Isprva sam ih stidljivo promatrala dok su pisale na forumu, a nije ih ni imalo puno, sajt je bio mlad.
Bilo je mnoštvo pitanja u mojoj glavi. Pomislila sam da je to odlično mesto gde bih mogla da saznam odgovore. Zato sam i rešila da se javim jednoj sestri, Ummu Fatimi. Napisala sam joj nešto, ali nikako nije bilo odgovora. Zatim sam rešila da napišem drugoj sestri, Ummu Sulejman, i sreća, javila se. Draga Ummu Fatima je bila nešto zauzeta tih dana, a meni se žurilo.
I tako je počelo. Zatim sam upoznala Majku blizanaca, pa Jabuku, Sanjanku, Surmu, pa tako redom. Sve su mi i dan danas mile i drage, a posebno ove koje sam prve navela, jer sam od njih najviše naučila.
Nedugo zatim, 2002. godine, pošla sam u Sarajevo gde sam lično upoznala milu i dragu Jabuku, baš u srcu Baščaršije, u haremu Begove džamije. Tu je bio i moj prvi namaz u džamiji, u društvu i džematu sestre Jabuke. Prošetale smo čaršijom. Jabuka mi je kupila maramu kao hediju (poklon), a i odvela me je da se napijem vode sa Baščaršije. I desi se meni, kao što kaže ona stara, poznata bosanska, pesma:
Ko se jednom napije vode sa Baščaršije, nikad više iz Sarajeva taj otići ne umije…
Maša-Allah, lepote tog dana, da je Bog nagradi Džennetom (Rajom)! Još jedan sam poklon dobila od ove drage sestre a to je bila prva knjiga iz islamske literature: Talimu-ul-islam (Podučavanje Islama). Ali kad sam uzela da čitam, nije mi bilo lako, trebalo je da naučiti sve bitno iz knjige, a bila sam skroz neuka. Sve mi je delovalo kao jedno neiscrpno more znanja, a Jabuka mi je rekla kako bi bilo dobro da stvari koje su mi potrebne naučim napamet. Da li ću moći? Nisam bila sigurna. Možda uspem?
Kada sam došla kući, u Beograd, sumirajući utiske, odlučila sam da se pohvalim sestrama. Ummu Fatima je bila na MSN-u, a umele smo dugo da pričamo. Ćerkica joj je bila mala, bebica baš, ali sestra je uvek nalazila vremena za mene, Allah da je nagradi najlepšom nagradom! Kazala mi je: „ U toj knjizi postoje elementi onog osnovnog što treba da znaš.“ Uh, preplašila sam se, pomislila sam da sam izgubljena; nikad neću moći da naučim ni ovo, a trebam još više. Ali, Uzvišeni Allah, je Onaj Koji daje snagu i mudrost Svojim robovima. On nas izvodi iz tmine na svetlo istine.
Ta knjiga je bila samo početak. Okeani znanja su preda mnom, koliko god da učim, nikad ne mogu sve da naučim. Ipak to nije obeshrabrilo, već me je navelo na dalje učenje i usavršavanje, poput nepresušne žeđi za vodom. Naš Gospodar, Svemoćni i Sveznajući Allah, nam je rekao da učimo, pa tako i moramo činiti. Trebamo postizati više stepene znanja i trebamo da ga primenjujemo.
Par godina sam provela istražujući na internetu, bez neke opširnije literature, i to me je znatno usporilo u izučavanju, što sam tek kasnije shvatila. Bila sam muslimanka, neosporno, ali niko, osim mojih sestara s foruma, to nije znao. U mojoj porodici su se osećale promene, iako niko nije mogao da definiše šta se to zaista dešava. Neretko je dolazilo i do verbalnih sukoba, jer insan (osoba) kad jednom spozna istinu ne može da bude slep i gluv na činjenje širka (pripisivanje Bogu sudruga). Tako je usledio bojkot svinjskog mesa, neposećivanje rodbine na slavama i svadbama i još puno toga.
Često sam se pitala: „Šta ako mi se nešto desi, kako ću biti pokopana, zar kao hrišćanka?“ Ne, ne smem to da dozvolim, moram da obznanim da sam muslimanka, pa kakve god posledice bile. Došlo je vreme da priznam ko sam i šta sam. Rešila sam da to priznam samo jednoj osobi: majci. Reakcija je bila burna – puno plača, tuge, nerazumevanja… Izdala sam je, izdala sam njenu ljubav, ona mene ne poznaje. I zaista se tako osećala, ogromna bol se nadvila nad njenim životom.
I dan-danas, iako su svi saznali i iako se sve stišalo, još uvek to niko ne prihvata i dalje se nadaju mom “povratku”. Mada to ne priznaju, verujem da žudnja za onom starom „ja“ i dalje tinja. Nadam se da će prestati.
U međuvremenu, upoznala sam jednu finu osobu, koji je postao moj bračni drug. Udajom za njega, moje izučavanje i napredovanje u islamu se poboljšalo, nakon dugog vremena stagniranja. Počeo me je podučavati svemu što je on znao, a to je svakako bilo puno više nego što sam i slutila. Uz njega sam počela saznavati sve vezano za ehli-s-sunnet vel-džemat (ispravno tumačenje islama), počela sam da učim akidu (verovanje) kao osnovni temelj vere. Imamo, hvala Bogu, dete koje, inša-Allah, želimo podučiti i odgajiti u pokornosti Uzvišenom Bogu. Molim Allaha da podari našoj porodici, kao i svakoj drugoj islamskoj porodici na ovom prolaznom dunjaluku, svaki hajir (dobro) i bereket (blagoslov).
U dovama su mi uvek roditelji i želja da oni i njihova pokoljenja krenu putem islama, kao i da budu od stanovnika Dženneta (Raja). Bolno je gledati najmilije kako nemaju smisao života i kako tumaraju u tami neistine. Još je bolnija pomisao šta sledi nakon smrti onom koga Bog ne uputi. Allah nas sačuvao od toga!
Neka je hvala Allahu na uputi, i molim Ga da nam ukaže na Pravi put i da uđemo u Džennet (Raj). Neka je mir i blagoslob na našeg Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem , poslatog kao milost svim svetovima, koji nam je dostavio poslednju Božiju Objavu (Kur’an), na njegovu časnu porodicu, ashabe (sledbenike) i sve one koji ga prate do Sudnjega dana! Amin!
Muslimanka
Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – E. Aganović
