Poziv Istine
Došla sam iz čiste hindu porodice gde su nas uvek učili da smatramo sebe (tj. žene) kao bića koja na kraju trebaju da se udaju, da imaju decu i da služe mužu – bilo da je on dobar ili ne. Mimo ovoga, videla sam da ima dosta stvari koje su zaista ugnjetavale ženu, kao:
Ako žena postane udovica, uvek mora da nosi beli sari (odelo), da jede vegeterijanska jela, da krati kosu da bude kratka i nikada ponovno ne sme da se uda. Mlada uvek mora da plati iznos (prilikom sklapanja braka) porodici muža. Isto tako muž može da traži bilo šta, nebitno da li će mlada da ima poteškoću pri pribavljanju toga.
Ne samo to, ako, nakon braka, nije u mogućnosti da plati čitav iznos, bila bi i emocionalno i fizički mučena, i mogla bi da završi kao žrtva „kuhinjske smrti“ gde bi muž, ili oboje i svekrva i muž, pokušali da zapale vatru oko supruge dok ona kuva ili dok je u kuhinji da bi tako izgledalo kao slučajna smrt i nesreća. Više i više ova pojava se dešava u stvarnosti. Kćerka prijatelja moga oca je imala istu sudbinu prošle godine!
Uz sve ovo, žena prema ljudima u hinduizmu se ophodi kao da su božanstva. U jednom od hindu verskih proslava, neudata devojka se moli i obožava idola koji predstavlja određenog boga pod imenom Šira da bi imala muža kao što je on. Čak je i moja majka od mene tražila da ovo uradim. Ovo je dalo da vidim da hinduizam, koji je zasnovan na sujeverjima i stvarima koje nemaju stvarnog dokaza već su samo obična tradicija koja ugnjetava žene, ne može da bude istina.
Na osnovu toga, kada sam došla da studiram u Englesku, mislila sam da barem ova zemlja daje jednaka prava muškarcima i ženama i da ih ne ugnjetava. Svi mi imamo slobodu da radimo kako hoćemo, mislila sam. Ustvari, kako sam počinjala da upoznajem ljude i dobijam nove prijatelje, učim o ovome novom društvu, idem na mesta gde su moji prijatelji išli da bi se „socijalizovala“ (barovi, plesne sale itd.), shvatila sam da ova „jednakost“ nije baš ostvarena u praksi kako je u teoriji.
Vanjštinom, videlo bi se da se ženama daju jednaka prava u školovanju, poslu, i tako dalje, ali u stvarnosti žene su i dalje ugnjetavane na drugačiji, više suptilniji način. Kada sam išla sa prijateljima na ova mesta gde su oni izlazili, primetila sam da svi žele da pričaju sa mnom, i mislila sam da je to normalno. Ali sam tek kasnije shvatila koliko sam bila naivna i šta su ovi ljudi zaista tražili. Uskoro sam se počela da se osećam nelagodno, kao da ja nisam ja: Morala sam da se oblačim na određeni način da bih se svidela ljudima, morala sam pričati na određen način da bih im ugodila, i uskoro sam shvatila da se osećam sve više i više nelagodno, i sve manje i manje kao ja, ali ipak nisam mogla da se izvučem. Svi su govorili da uživaju, ali ja ne smatram ovo uživanjem.
Smatram da su žene u ovakvom načinu života ponižavane: moraju da se oblače na određeni način da bi tako ugodile drugima i bile više privlačnije i isto tako da govore na određen način da bi ih ljudi voleli. Tokom ovog perioda, nisam razmišljala o Islamu, iako sam imala nekoliko poznanika koji su bili muslimani. Ali sam osećala da zaista moram pronaći nešto sa čime bih bila srećnija i sigurnija i sa čime bih osećala poštovanje. Nešto u šta bih verovala što je prava vera, jer svi imaju verovanje u skladu sa kojim i žive. Ako je nečije verovanje da je zabava maženje sa drugim ljudima oni to rade. Ako je zarađivanje nečije verovanje, oni rade sve da bi to postigli. Ako veruju da je pijenje alkohola jedan od načina da se uživa u životu oni to rade. Ali ja osećam da sve ovo vodi ničemu; niko nije istinski zadovoljan, i poštovanje koje žene traže je umanjeno na ovakav način.
U ovom vremenu takozvanog „društva jednakih prava“, očekuje se od tebe da imaš momka (ili su čudna!) i da nisi devica. Tako da je ovo vid omalovažavanja iako to neke žene ne shvataju. Kada sam prihvatila Islam, bilo je jasno da sam konačno pronašla trajnu sigurnost. Religiju, veru koja je bila tako potpuna i jasna u svakom aspektu života. Mnogi ljudi imaju predrasudu da je Islam vera koja omalovažava, gde žene bivaju pokrivene od glave do pete i gde im se ne daju nikakva prava niti slobode. Ustvari, žene u Islamu imaju više prava, i tako je i bilo zadnjih 1400 godina kada to uporedimo sa skorijim pravilima koja su data ženama nemuslimankama u nekim zapadnim i drugim društvima. Ali imaju, čak i sada, društva gde su žene i dalje ponižene, kao što sam spomenula pre ono što je vezano za ženu u hinduizmu.
Žene u Islamu imaju pravo na nasledstvo. Imaju pravo da vode svoju trgovinu i biznis. Imaju potpuno pravo na vlasništvo, imetak, da upravljaju svojim imetkom na koji muž nema pravo. Imaju pravo na školovanje, imaju pravo da odbiju prošnju sve dok to odbijanje ima osnovane i razumne razloge. Sam Kur’an, što je Božija reč, sadrži mnoge ajete (odlomke) gde se naređuje muškarcima da budu blagi prema suprugama i koji ističu prava žena. Islam daje ispravan skup pravila, jer oni nisu osmišljeni od strane ljudi, nego ih je Bog stvorio, zbog toga je to savršena vera.
Nečesto muslimanke bivaju upitane zašto se pokrivaju od glave do pete i govori im se da je to omalovažavanje – to nije tačno. U Islamu, brak je važan segment života, ćelija samog društva. Na osnovu toga, ženi nije dozvoljeno da ide uokolo pokazivajući se svima, nego samo svome mužu. Čak i muškarcima nije dozvoljeno da pokazuju određene delove tela osim svojoj supruzi. Uz to, Bog je naredio muslimankama da se pokriju radi svoje čednosti:
„O Verovesniče, reci ženama svojim, i kćerima svojim, i ženama vernika neka spuste haljine svoje niza se. Tako će se najlakše prepoznati pa neće napastvovane biti.“ (Prevod značenja Kur’ana, El-Ahzāb, 59)
Ako pogledamo u bilo koje drugo društvo, vidimo da u većini slučajeva, žene bivaju napadnute i zlostavljane zbog načina oblačenja. Još jedna stvar o kojoj želim da govorim jeste da se propisi i zakoni koje je postavio Bog u Islamu ne odnose samo na žene nego i na muškarce. Nema mešanja i slobodnog hodanja između muškaraca i žena radi koristi obe strane. Sve što je Bog naredio je ispravno, potpuno, čisto i korisno ljudima; u to nema nikakve sumnje. Postoji ajet u Kur’anu gde Bog objašnjava ovaj koncept u potpunosti:
„Reci vernicima neka obore poglede svoje i neka vode brigu o stidnim mestima svojim (tj. od bestidnosti, zabranjenih seksualnih činova itd.); to im je bolje, jer Bog, uistinu, zna ono što oni rade. A reci vernicama neka obore poglede svoje i neka vode brigu o stidnim mestima svojim (tj. od bestidnosti, zabranjenih seksualnih činova itd.); i neka ne dozvole da se od ukrasa njihovih vidi išta osim onoga što je ionako spoljašnje, i neka vela svoja spuste na grudi svoje; neka ukrase svoje ne pokazuju drugima….“ (Prevod značenja Kur’ana, En-Nur, 31-32)
Kada sam stavila svoj hidžab, bila sam zaista srećna što to radim. Ustvari, zaista sam to želela da uradim. Kada sam stavila hidžab, osetila sam veliki osećaj zadovoljstva i sreće; zadovoljna što sam se pokorila Božijoj naredbi, i srećna sa dobrom i blagodatima koje dolaze sa tim. Osećala sam se sigurnom i zaštićenom. Ustvari ljudi su me zbog toga više poštovali. Zaista sam mogla da vidim razliku u ophođenju prema meni.
Konačno, želela bih reći da nisam prihvatila Islam naslepo, niti zbog bilo kakve prisile. U samom Kur’anu ima ajet gde stoji:
„U veru nema prisiljavanja.“ (Prevod značenja Kur’ana, El-Bekare, 256)
Prihvatila sam Islam sa ubeđenjem. Videla sam to, bila sam tu, i uradila sam to, i videla sam obe strane priče. Znam i osetila sam kakva je druga strana, i znam da sam uradila pravu stvar. Islam ne ponižava žene, nego, Islam ih oslobađa i daje im poštovanje koje zaslužuju. Islam je vera koju je Bog odabrao za sve ljude. Oni koji prihvate Islam istinski su oslobođeni okova i lanaca ljudi, čiji zakoni i propisi podrazumevaju ništa osim ugnjetavanja jedne grupe naspram druge i iskorišćavanje i ponižavanje jednog pola naspram drugog. Ovo nije slučaj sa Islamom koji je istinski oslobodio žene i dao im je individualnost koju im nije dao nijedan drugi autoritet.
Ime: Nur.
Nacionalnost: Britanka i bivša hinduistkinja.
Preveo: Redžo Muratović
Obrada: www.pozivistine.com
