Poziv Istine
Živim u Makedoniji, u glavnom gradu Skoplju. Imam 21 godinu. Moje ime je Tina. Rođena sam u hrišćanskoj porodici. U mjestu gde ja živim ima ljudi raznih nacionalnosti, katolika, jehovinih svjedoka, muslimana. Odrasla sam zajedno sa društvom koji su bili muslimani.
Vremenom u meni se rodila neka želja da budem i ja dio islama, da i ja mogu da slavim islamski blagdan, da postim za Ramazan poput mojh drugarica. Islam je za mene postao nešto privlačno, nešto misteriozno, nešto što sam željela da istražujem. U blizini moje kuće se nalazi džamija i često kad bih čula ezan osjećala bih se neobično i čudno; izlazila bih u dvorište kako bih mogla još bolje da čujem. Znala sam da postoji neko značenje. Htjela sam da imam mir i utočište koje nisam mogla da nađem u hrišćanstvu. Puno puta sam postila kad je bio Božić, išla u crkvu, ali to me nije učinilo potpuno srećnom.
Cijelo vreme mislila sam o islamu, kako ja želim biti muslimanka i teško mi je bilo zato što to nisam bila. Moji rodtelji su me učili da trebam da se krstim i da vjerujem u Isusa i njemu da se molim. Iako je prošlo više vremena moja želja za islamom nije se ugasila. Kada sam se upisala u srednju školu, ja sam bila jedna od rijetkih hrišćanki, jer je to bila multi-etnicka škola. Bilo je djece raznih nacionalnosti, ali skoro svi su bili muslimani. To nije bio uopšte problem, svi su me prihvatili i odlično smo se družili.. U mom odjeljenju imala sam dvije drugarice s kojima sam se intezivno družila. Bile su muslimanke.
Jednog dana, u toku treće godine našeg školovanja, za vrijeme odmora nas tri smo bile same u učionici. Posmatrale smo okolinu kroz prozor i u tom trenu trotoarom je prošetala jedna muslimanka pokrivena hidžabom i ja sam rekla da i ja hoću jedanog dana da budem ovako obučena, da i ja hoću da budem muslimanka, i one su se prijatno iznenadile. Nakon nekoliko dana srele smo se opet u školi i one su mi ponudile da čitam Kuran i ja sam, naravno, mnogo bila srećna i prihvatila. Jedva sam čekala da dođem kući da čitam, da vidim šta to piše unutra.
Bio je se prevodom na makedonski jezik. I kada sam stigla kući, došao je trenutak da čitam. Sjela sam na krevetu u mojoj sobi, ne znam koju stranu sam otvorila, jednostavno sam otvorila Kuran da čitam. Pročitala sam nekolikog redova i toliko sam bila začuđena, nikad do sada nisam imala predstavu šta unutra piše. Osjećala sam se kao nikad do tad. Čitala sam još malo, i poslije nekog vreme shvatila sam da Bog je Jedan i da je Isus, mir nad njim, Poslanik. Posebno me iznenadilo to što se Isus i Marija spominju u Kuranu. Shvatila sam i povjerovala sam da je Bog Jedan, da Isus nije Bog i da mogu da budem muslimanka i da pored toga postujem Isusa.
Kur’an je imalo veliki uticaj na mene. Nešto u meni se na pozitivno promijenilo. Plakala sam danima i bila sam zbunjena, osjećala sam se čudno. Posle toga jos više sam istraživala; čitala sam knjige, upoznala sam i druge muslimane koji su mi pomogli i pričali sa mnom. Poslije nekoliko mjeseci konačno sam riješila da prihvatim Islam. Čvrsto sam odlučila da budem muslimanka. Imala sam 18 godina. I taj dan kada sam prešla na Islam je bio najsrećniji dan u mom životu. Ništa do tada me nije usrećilo toliko. Prelijepo je biti musliman. Islam je divna religija.
Nešto više od dvije godine je prošlo od mog izgovaranja šehadeta. Moji roditelji su saznali sve, bilo je strašno… Napadali su me, rođena sestra je podizala ton na mene; jako su loše reagovali. Ne prihvataju i dalje da sam ja muslimanka. Teško praktikujem vjeru, ne mogu slobodno da klanjam, niti da čitam knjige. Dovim i nadam se da će mi Allah pomoći da nekako spasim svoju vjeru i mognem praktikovati islam.
Također, nadam se da će mi pomoći da me moja porodica jednog dana razumije, da prihvate da sam ja ona ista kao i prije, samo sam odlučila da slijedim Božiji put, put kojim su išli svi Božiji poslanici. Sva hvala pripada Allahu, Gospodaru svih nas, koji me uputio na Pravi put! Nek je mir i milost na Njegovog posljednjeg Poslanika, nejgovu porodicu i ashabe koji su se izborili za ono što danas mnogi tako lako puštaju iz ruku..
Tina, Skoplje
