Svete hrišćanske knjige i njihova verodostojnost

Kada govorimo o hrišćanskim svetim knjigama trebamo znati da se pred nama nalazi više knjiga koje hrišćani smatraju svetim. Oni, naime, veruju da su sve ove knjige napisali ljudi koji su bili nadahnuti od Isusa Hrista, putem Duha Svetog koji se na njih spuštao. Na taj način sve ove knjige su postale svete, a njihovi sastavljači nepogrešivi.

Mi hrišćanima ostavljamo da u njih veruju i drže ih svetima ako hoće, ali podsećamo ih na činjenicu koja bode oči svakog istraživača, koji se bavi izučavanjem nastanka ovih knjiga, da one nisu, kako tvrde hrišćani, nikakvo nadahnuće. Da bi se verovalo da su one zaista nadahnuće od Duha Svetog, ili direktno od Isusa Hrista, ili Boga, one bi morale ispunjavati bar minimum zahteva da u njima nema grešaka i da se međusobno ne isključuju. Međutim, one su prepune i grešaka i međusobne isključivosti, o čemu ćemo detaljnije govoriti nakon uvoda. Pre toga, treba ukazati, da se pred nama nalazi više problema koji se moraju postaviti na svoje mesto, i tek onda upustiti u analizu ovih knjiga. To su sledeća pitanja:

1. Dovoljno i besprekorno poznavanje pisca (sastavljača) svake od ovih knjiga;
2. Upoznavanje sa mestom i vremenom kada su napisane;
3. Određivanje prvobitnog jezika na kome su one napisane;
4. Poznavanje problema kojima se one bave.

U pogledu prva tri pitanja ne postoji saglasnost istoričara koja bi mogla dati zadovoljavajući odgovor na bilo koje od ovih pitanja. Naprotiv, pred nama se nalazi ogroman broj velikih problema po svakom od ovih pitanja. Mi, zapravo, pouzdano ne znamo ništa o osobama kojima se pripisuje sastavljanje ove ili one knjige jevanđelja. Umesto toga nailazimo na brojne sumnje kojima je svaki od sastavljača ovih knjiga obavijen. Na isti se problem nailazi kada se govori o vremenu i mestu nastanka ovih knjiga. Ne nailazimo ni na što, što bi, kad se o tome radi, bilo opšteprihvatljivo. Isti problem je i pitanje jezika na kome su ove knjige prvobitno napisane. Razlog za ovakav košmar, po pitanju sastavljača jevanđelja, po pitanju datuma, mesta i jezika na kome su napisane leži u tome što ona nisu bila napisana za vreme Isusovog, mir nad njim, života, niti po njegovom nalogu, niti od strane sastavljača koji bi mu svoju verziju mogli podneti na pregled i na overu. Ni jedna jedina od knjiga Novog zaveta nije bila napisana za vreme Isusovog života. Ovo je samo jedna strana problema.

S druge strane, mnogim Isusovim prijateljima gubi se svaki trag, nakon meteža koji je nastao oko njegovog nestanka, kada su ga Jevreji optužili za bogohuljenje, uhapsili i izveli pred sud. To je imalo za posledicu da se njegove mnogobrojne pristalice i skriveni simpatizeri ili prikrivaju, ili daju u beg. Nedugo iza toga došlo je do rušenja jerusalimskog hrama od strane Rimljana (70. godine po Hristu). Ovome treba dodati da većina Isusovih učenika, poznatih po imenu apostoli, nisu znali ni čitati ni pisati i da su iščekivali ponovni povratak svoga Učitelja među njih, na svet. Oni su na osnovu jednog predskazanja, koje se pripisivalo Isusu, verovali da će se to desiti veoma brzo, još u njihovoj generaciji. Uz sve to treba dodati problem nedostatka papira, mastila i pera koji su bili retkost, a koji, možda, siromašni Isusovi učenici nisu mogli nabaviti. Svi su ovi faktori zajedno doprineli da tako kasno dođe do pisanja ovih knjiga, koje hrišćani smatraju svetim. Datumi njihovog nastanka su različiti. Štaviše, nema jednoglasnog mišljenja o datumu nastanka nijedne od ovih knjiga, pa se za svaku od njih navodi više datuma. Zato se, u pokušaju da ovde utvrdimo ove datume, čitaocu unapred izvinjavamo, zato što će ih biti mnogo i zato što su zamršeni. A sada ćemo preći na detaljniju analizu gore navedenog.

Koje sve knjige hrišćani smatraju svetim?

Hrišćani smatraju svetim svojih ukupno 27 knjiga. Pored toga, oni smatraju svetim i jevrejske knjige. Hrišćanske knjige se jednim imenom nazivaju Novim zavetom, a jevrejske Starim zavetom. Ovu zbirku od 27 knjiga hrišćani još nazivaju i Svete knjige ili Sveto pismo. Svaka knjiga se deli na poglavlja a poglavlja na stihove. To su sledeće knjige:

1. Jevanđelje po Mateju;

To znači da se njegov sastavljač zove Matej. Dakle, nije ga sastavio sam Isus.

2. Jevanđelje po Marku;

To znači da se njegov sastavljač zove Marko. Dakle, nije ga sastavio sam Isus.

3. Jevanđelje po Luki;

To znači da se njegov sastavljač zove Luka. Dakle, nije ga sastavio sam Isus.

4. Jevanđelje po Jovanu;

To znači da se njegov sastavljač zove Jovan. Dakle, nije ga sastavio sam Isus.

Ovo priznaju i sami hrišćani, pa pored reči jevanđelje kažu ‘po Mateju’, ‘po Marku’ itd. Prva tri jevanđelja su slična, dok je četvrto nezavisno od njih, u više aspekata. Redosled koji smo naveli je redosled u štampanoj zbirci i on ne odgovara redosledu po starini nastanka, jer je zasad sigurno ustanovljeno da je od svih jevanđelja, prvo napisano ono po Marku, a ne ono po Mateju. Hrišćanski istraživači za ovakvu tvrdnju imaju više dokaza, a mi ćemo samo ukratko konstatovati da su sva tri jevanđelja različita po obimu i da je od njih najkraće Jevanđelje po Marku, što govori da je ono i najstarije. Iza njega dolazi Jevanđelje po Mateju, pa onda Jevanđelje po Luki. I u Matejevom i u Lukinom jevanđelju nalaze se citati koji su, tekstualno gledajući, u potpunosti pozajmljeni iz Markovog i još jednog drugog zajedničkog. Prema tome, najkraće je Markovo i ono je i najstarije. Iza njega sledi Matejevo pa Lukino. Matejevo je na drugom mestu, jer se služio citatima iz Markovog, a Lukino na trećem, jer je Luka uzimao citate i iz Markovog i iz Matejevog. Pomenuti istraživači su mnogobrojnim poređenjima u vezi starosti jevanđelja ustanovili da je Markovo jevanđelje vremenski najstarije. O tome će kasnije biti više govora. Da još podsetimo da reč ‘jevanđelje’ znači ‘radosna vest’.

5. Dela apostolska;

Ovu knjigu napisao je Luka. Ona se smatra dopunom njegovog Jevanđelja koje smo već pomenuli. Ono sadržava biografiju apostola koji su bili misionari hrišćanstva nakon Isusove smrti, među kojima je bio i Pavle, kome je posvećen i najveći prostor u ovoj knjizi, jer ga smatraju apostolom svih naroda. On lično nije vidio Isusa, niti je u njega verovao dok je bio živ. O ovome ćemo na drugom mestu opširnije govoriti. Pavle je bio Lukin učitelj, i on ga je uveo u hrišćanstvo kada je u njega počeo pozivati narode. Neki istraživači smatraju da su Dela apostolska najstarija napisana hrišćanska knjiga, starija čak i od Markovog jevanđelja za koje smo upravo rekli da je najstarije od svih jevanđelja. Ona govore o mnogim detaljima Pavlovog života, njegovom mučenju, godinama provedenim u misionarskom radu, o izmenama u hrišćanskom učenju, te o njegovom slaganju i mimoilaženju sa Isusovim učenicima. Zato nema nikakve sumnje da su se Delima apostolskim koristili sastavljači jevanđelja ili da su ih bar konsultovali u nekim osetljivim pitanjima, nakon čega je svaki od sastavljača izneo svoje mišljenje o Isusu. Ovome treba još nešto dodati; da nijedan od ovih sastavljača nije znao da piše buduće jevanđelje, jer su njihove knjige nazvane jevanđeljem tek nakon njihove smrti. Ove knjige, koje se zajedničkim imenom nazivaju jevanđelja, zapravo nisu ništa drugo do lične beleške njihovih sastavljača, od kojih je svaki od njih beležio ono što zna, ili ono što su čuli o Isusu. Kao takve, ove knjige nemaju nikakvu ozbiljniju istorijsku vrednost, u pravom smislu ove reči. Naprotiv, stil njihovog kazivanja je isprekidan, bez ikakve niti koja povezuje događaje o kojima se govori. Tačnije, to su nabacane reči bez ikakvog ustaljenog reda. O ovom aspektu govorićemo kasnije, kada budemo govorili o svakom od ovih problema zasebno.

6. Pavlove poslanice;

Ovih poslanica ima ukupno četrnaest. Napisao ih je i uputio crkvama koje je on lično osnovao u raznim krajevima koje je posetio na svome dugom putu misionara hrišćanstva. One nose naziv po imenu čoveka ili mesta na čiju ih je adresu uputio. To su sledeće poslanice:

1. Poslanica Rimljanima;
2. Prva poslanica Korinćanima;
3. Druga poslanica Korinćanima,
4. Poslanica Galatima;
5. Poslanica Efescima;
6. Poslanica Filibljanima;
7. Poslanica Kološanima;
8. Prva poslanica Solunjanima,
9. Druga poslanica Solunjanima,
10. Prva poslanica Timotiju;
11. Druga poslanica Timotiju;
12. Poslanica Titu;
13. Poslanica Filimonu;
14. Poslanica Jevrejima.

7. Saborne poslanice

Ovih poslanica ukupno ima sedam. To su:

1. Saborna poslanica apostola Jakova;
2. Prva saborna poslanica apostola Petra;
3. Druga saborna poslanica apostola Petra;
4. Prva saborna poslanica apostola Jovana;
5. Druga saborna poslanica apostola Jovana;
6. Treća saborna poslanica apostola Jovana;
7. Saborna poslanica apostola Jude.

Neke od ovih poslanica su obavijene velom sumnje. O tome ćemo kasnije opširnije govoriti.

8. Otkrivenje Jovana bogoslova;

To je neka vrsta vizionarskog dela u obliku jevrejske apokaliptičke literature.

Prema tome ukupan broj ovih knjiga je dvadeset sedam. Već smo ranije rekli da su one sabrane u jednu zbirku koja se naziva Novi zavet.

Postoji više različitih redosleda i svi se oni međusobno razlikuju. Tako npr. postoji redosled koji je usvojio Rimski koncil 382. godine. Drugi redosled je usvojen na koncilu održanom 1546. godine. Postoji redosled koji je uspostavio Atanasije, aleksandrijski biskup povodom Vaskrsa 367. godine. Ovi spiskovi knjiga Novog zaveta u svom se redosledu razlikuju i od redosleda Pavlovih i sabornih poslanica, s obzirom na važnost i vrednost za pojedine crkve. Ima mišljenja da se četiri jevanđelja u prvom i drugom veku uopšte ne pominju. Ona se prvi put spominju tek na početku trećeg veka. Tačnije to je učineo Irenej 209. godine. Posle njega dolazi Klement Aleksandrijski koji 216. godine preporučuje da ova četiri jevanđelja treba prihvatiti. Na ovaj način, zvanična crkva je prejudicirala među svijetom prihvatanje ova četiri jevanđelja, a odbacivanje ostalih, koja su takođe postojala. Takva su bila:

– Jevanđelja Marcionovih i Dionisijevih pristalica;

– Jevanđelje Manijevih pristalica, koje je po njihovom verovanju autentično;

– Jevanđelje Sedamdesetorice koje se pripisuje Talamusu;

– Varnavino jevanđelje. Ono postoji i dan – danas. Doživelo je i štampano izdanje, ali ga crkva ne priznaje i smatra apokrifnim;

– Jevanđelje poznato pod imenom ‘Opomena’;

– Sirinkahsovo jevanđelje;

Što se tiče autentičnosti Novog zaveta, treba reći da se na njegovom sastavljanju i oblikovanju radilo 350 godina. Sve do početka četvrtog veka postojala je prava zbrka oko knjiga Novog zaveta. Opisujući ovu situaciju Eusabije pomenute knjige deli na tri grupe:

1. Knjige koje su ošteprihvatljive;
2. Knjige koje su predmet polemike, ali su od strane sveta prihvatljive;
3. Knjige koje su u potpunosti neprihvatljive.

Nabrajajući poimenice ove knjige on u prvu grupu svrstava: sva četiri jevanđelja, Dela apostolska, Pavlove poslanice, i Prvu Jovanovu poslanicu. Ostale knjige među kojima i Jovanovo Otkrivenje, on ne ubraja u ovu grupu.

Prvobitni jezik na kome je napisan Novi zavet

Jezik kojim je govorio Isus bio je aramejski. To je jezik čije je govorno područje bila Palestina i neki delovi Bliskog istoka. Sigurno je ovaj jezik bio u upotrebi i kod Jevreja. Nakon toga Isusovo usmeno učenje bilo je prevedeno na grčki narodni jezik.

Vreme nastanka Novog zaveta

Uopšteno se može reći da je od jevanđelja, najstarije ono koje se pripisuje Marku. Napisano je oko 35. godine po Isusovom uzdignuću. Najmlađe od sva četiri jevanđelja je ono koje se pripisuje Jovanu. Napisano je između 70. i 90. godine posle Hrista. Sve se ovo odvijalo u vremenu prepunom burnih događaja i najrazličitijih previranja, poznatih po svojoj surovosti, što je nateralo mnoge od Isusovih pristalica da se prikrivaju i deluju u tajnosti. Najstarije knjige koje je prihvatila crkva mladog hrišćanstva bile su Pavlove poslanice. Iako ovaj misionar nije bio Isusov, mir nad njim, učenik, njegovo učenje je imalo primat nad ostalima, zahvaljujući, pre svega, svojim poslanicama koje su napisane pre jevanđelja. One su bile i ostale nezaobilazna literatura u izučavanju ranog hrišćanstva sve do današnjih dana. Četiri jevanđelja su kompletirana u jednu zajedničku zbirku oko 150. godine po Hristu. Do ovoga je došlo zahvaljujući Marcionovom poduhvatu koji je 140. godine po Hristu, poduzeo ovaj korak s ciljem da hrišćanske svete knjige sakupi u jednu zbirku i na taj način ograniči uticaj Starog zaveta. Od tada se ova zbirka ravnopravno koristi.

Zaključak: Samo Bog zna kada, gde i kako su ova četiri jevanđelja dobila konačnu formu i stekla tretman svetih knjiga.

Prepisivanje i štampanje Novog zaveta

Opšte je poznato da je Isusova misija trajala od 30. do 33. godine n.e. On i njegovi učenici su govorili aramejskim jezikom. Istim jezikom su govorili i njegovi protivnici. Aramejski jezik je bio jezik na kome su prvobitno napisana i jevanđelja. Ukratko, to je bio jezik generacije koja je živela u njegovo vreme. Nakon perioda nešto dužeg od dvadesetak godina počele su se pojavljivati prve hrišćanske knjige. Bile su to Pavlove poslanice, za koga smo ranije rekli da nije bio iz kruga Isusovih učenika. Nakon toga usledio je drugi period u trajanju od oko petnaestak godina. Posle njega pojavilo se prvo od jevanđelja. Bilo je to Jevanđelje po Marku, koji takođe nije bio Isusov učenik.

Najstariji primerci prvih hrišćanskih knjiga do nas su doprli na grčkom jeziku. To znači da je najstarije poznato jevanđelje grčki prevod sa aramejskog jezika. Jevanđelja, čak i danas nakon prevoda sa aramejskog na grčki i sa grčkog na druge svetske jezike, po svom sadržaju i stilu nosi tragove aramejskog jezika, prvobitnog jezika na kome je napisano i kojim je govorio Isus i njegovi učenici. Prvi štampani tekst Jevanđelja bio je onaj koji je priredio Erazmus i koji je ugledao svetlo dana 1516. godine. Pre ovoga tekst je bio čuvan u rukopisima.

---

Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.

Izvor: http://www.islamhouse.com/sr