Poziv Istine
Nema nijedne vere ili religije na zemaljskoj kugli a da njeno poreklo nije vezano za nekog čoveka ili neki narod. Tako, na primer, judaizam se veže za Judu, hrišćani tj. nasranije[1] se vežu za nesara – “pomagače” Isusa, neka je nad njim Božiji spas i mir, sledbenici budizma vežu se za Budu itd.
Što se Islama tiče, naziv se odnosi na posebno svojstvo koje taj termin obuhvata i znači: predanost, povinovanje i poniznost Onome Ko je ovu veru ozakonio i naredio da je sledimo. Uzvišeni Bog nazvao je Svoju veru Islamom — predanošću, jer je obaveza muslimanu da se preda Uzvišenom Bogu tako što će da veruje u Boga i u Njegovu jednoću, da Mu se preda, da bude pokoran i da se povinuje Njegovoj odredbi ili zabrani, bez imalo suprotstavljanja i odupiranja. Svim spomenutim pojašnjava se da se rečju Islam ukazuje na to da ta vera nije ljudski proizvod, niti je posebno određena za neki narod ili naciju, već je njen glavni cilj da se svi ljudi okite osobinom kojom se ta vera ističe i onim što je čini posebnom.
Termin Islam — predanost ne izlazi izvan granica svog posebnog značenja — da je to vera sa kojom je došao Muhammed, neka je nad njim Božiji spas i mir. Posebno značenje termina Islam — da je to vera sa kojom je došao Muhammed, neka je nad njim Božiji spas i mir — ne odstupa od njegove navedene posebnosti i značenja koje on obuhvata.
Prvenstveni cilj misije Islama je da odvrati ljude od robovanja stvorenjima, žudnjama i strastima i usmeri ih ka robovanju i pokornosti isključivo i jedino Uzvišenom Bogu, Slavljen neka je On, povinovanju i pokornosti svemu onome što je naredio i čuvanju od svega što je zabranio. Naime, Islam znači predanost i povinovanje Uzvišenom Bogu, pokornošću i verovanjem u Njegovu jednoću, sve dok se u srcu muslimana ne nastani i ustabili ljubav prema Njemu. To je, ustvari, pročišćenje srca od svih vrsta višeboštva i neverovanja, sve dok se iz srca ne odstrani i najmanja sumnja muslimana, kao što beleže Buharija i Muslim od Enesa b. Malika da je Božiji Poslanik, neka je nad njim Božiji spas i mir, rekao:“… i da mrzi povratak u neverstvo kao što mrzi da bude bačen u vatru.”
Islam je vera svih Božijih Poslanika, neka je nad njima Božiji spas i mir.
Svaka osoba na zemaljskoj kugli obavezna je da se preda i povinuje Uzvišenom Bogu, da Mu bude pokorna i potčinjena i da se kloni Njegovih zabrana, bez obzira na vreme i prostor. Pošto su vremenom ljudi zamenili svoje verovanje, sledili su svoje porive i strasti, zastranili su sa puta istine i sledili su put neistine, Uzvišeni Bog slao je poslanike, neka je nad njima Božiji spas i mir, da uzmu ljude za ruke i izvedu ih na Put upute, da slede Istinu, da ih vrati obožavanju samo Jedinog Boga i da robuju samo Njemu.
Kaže Uzvišeni: “Pre tebe ni jednog poslanika nismo poslali a da mu nismo objavili: Nema boga osim Mene, zato Meni bogosluženje činite.” (Kur’an, poglavlje Verovesnici, odlomak 25.)
Onaj ko se odazove njihovom pozivu zaslužuje da bude opisan kao musliman, kako je Uzvišeni Bog nazvao Svoje robove monoteiste (koji potvrđuju Njegovu jednoću). U tom kontekstu kaže Uzvišeni:
“Bog vas je odavno muslimanima nazvao…” (Kur’an, poglavlje Hodočašće, odlomak 78.)
Časni Kur’an nas izveštava da je misija svih poslanika bila da pozivaju u Islam, kao i to da su oni koji ih budu sledili — muslimani.
Kaže Uzvišeni o Noji, neka je nad njim Božiji spas i mir, da je rekao:
“…meni je naređeno da budem musliman.” (Kur’an, poglavlje Jona, odlomak 72.)
Za Avrama i Jišmaela, neka je nad njima Božiji spas i mir, rekao je Uzvišeni da su rekli:
“Gospodaru naš, učini nas dvojicu Tebi odanim muslimanima i porod naš, neka budu muslimani -Tebi odani…” (Kur’an, poglavlje El-Bekare, odlomak 128.)
Kaže Uzvišeni o Jakovljevoj oporuci sinovima:
“Da li ste prisutni bili kada je Jakovu smrtni čas došao i kad je sinove svoje upitao: ‘Kome ćete posle mene bogoslužiti?’ ‘Bogoslužićemo’, odgovorili su oni, ‘Bogu tvome, Bogu tvojih predaka, Avrama, Jišmaela i Isaka, Bogu Jedinome! I mi smo muslimani (samo se Njemu predajemo)!'” (Kur’an, poglavlje El-Bekare, odlomak 133.)
Uzvišeni Bog kaže, za Mojsija, neka je nad njim Božiji spas i mir, da je rekao:
“…ako u Boga verujete, u Njega se pouzdajte ako ste muslimani!” (Kur’an, poglavlje Jona, odlomak 84.)
Za Josipa, neka je nad njim Božiji spas i mir, Uzvišeni Bog kaže da je rekao:
“… daj da umrem kao musliman i pridruži me onima koji su dobri!” (Kur’an, poglavlje Josip, odlomak 101.)
Uzvišeni Bog kaže da je Solomon, neka je nad njim Božiji spas i mir, rekao:
“Ne pravite se većim od mene i dođite mi kao muslimani.” (Kur’an, poglavlje Mravi, odlomak 31.)
Za Lota, neka je nad njim Božiji spas i mir, Uzvišeni Bog kaže da je rekao:
“… a u njemu samo jednu kuću muslimansku nađosmo.” (Kur’an, poglavlje Ez-Zarijat, odlomak 36.)
Uzvišeni Bog, u vezi sa pomagačima Isusa, neka je nad njim Božiji spas i mir, kaže:
“I kada je Isus osetio da oni ne veruju, rekao je: ‘Ko su pomagači moji na putu ka Bogu?’ ‘Mi smo pomagači Božije vere’, rekoše učenici, ‘mi u Boga verujemo’, a ti budi svedok da smo muslimani!” (Kur’an, poglavlje Imranova porodica, odlomak 52.)
Naime, misija svih poslanika bila je jedna: svi su pozivali u Islam, jer im je Jedan Gospodar i vera jedna, iako su im se verozakoni (šerijati) razlikovali.
Buharija i Muslim beleže hadis od Ebu Hurejre, Bog bio zadovoljan njime, da je Božiji Poslanik, neka je nad njim Božiji spas i mir, rekao: “Verovesnici su braća od inoče: majke su im različite, a vera im je jedna.” Termin inoče upotrebljen je da ukaže na to da su oni braća po ocu, ne po majci.
Islam je Božija vera, vera sa kojom je došao svaki poslanik, kako Uzvišeni i potvrđuje u Kur’anu, kada kaže:
“Jedina priznata vera kod Boga je Islam.” (Kur’an, poglavlje Imranova porodica, odlomak 19.)
Uzvišeni Bog potvrđuje da priznaje samo verovanje onih čija vera je bila Islam. Tako Uzvišeni Bog kaže:
“A onaj ko želi neku drugu veru osim Islama, neće da mu bude primljena, i on će na drugom svetu da bude među gubitnicima.” (Kur’an, poglavlje Imranova porodica, odlomak 85.)
Načela (stubovi) Islama
Islam je velika građevina koja obuhvata različite aspekte ljudskog života. Ta građevina zasigurno ima svoje temelje na kojima se nalaze stubovi. Buharija i Muslim beleže hadis u kojem je Božiji Poslanik, neka je nad njim Božiji spas i mir, pojašnjavajući o kakvim stubovima se radi, kazao:
“Islam je sazdan na pet stvari: svedočenju da nema drugog boga osim Boga Jedinoga i da je Muhammed Njegov poslanik, klanjanju namaza (molitve), davanju zekata (milostinje), hodočašću Ka’be i postu meseca ramazana.”
Prvi stub: svedočenje da nema drugog boga osim Boga Jedinoga i da je Muhammed Njegov poslanik, neka je nad njim Božiji spas i mir.
Svedočenje i potvrda da nema drugog boga osim Boga Jedinoga adresa je za ulazak u Islam. Ko želi da uđe u Islam, obavezan je da jezikom iskaže to svedočenje, a ono se opet sastoji od dva stuba.
Prvi stub: Svedočenje da nema drugog boga osim jedinog istinskog Boga ALLAHA.
Prvim od ova dva stuba podrazumeva se da u ovom, postojećem svetu nema niko ko je dostojan da bude obožavan osim Slavljenog i Uzvišenog Boga ALLAHA. Ovim svedočenjem negira se obožavanje svega drugog mimo Boga. Naime, ovim se negira obožavanje anđela, verovesnika, dobrih ljudi, drveća, sunca, meseca, kamenja i grobova, jer su sve to stvorenja Gospodara svih svetova. Postavlja se pitanje: kako je moguće da čovek, koji je stvoren, obožava druga stvorenja, koja su poput njega, a da odbaci obožavanje Stvoritelja?!
Prema tome, obožavanje može da se pripiše samo i isključivo Bogu, Gospodaru svih svetova, Kome je potčinjen celi kosmos i sve što je u njemu.
Kaže Uzvišeni Bog:
”Bog svedoči da nema drugog boga osim Njega, a i anđeli i učeni, postupajući pravedno. Nema boga osim Njega, Silnog i Mudrog.” (Kur’an, poglavlje Imranova porodica, odlomak 18.)
Naime, sintagma nema drugog boga osim Boga Jedinoga adresa je, obeležje i ključ za ulazak u Islam, jer podrazumeva odluku čoveka da bude pokoran, da se povinuje obožavanju Boga i da se odrekne i oslobodi obožavanja nekog drugog mimo Njega ili pored Njega.
Drugi od ova dva stuba je svedočenje da je Muhammed, neka je nad njim Božiji spas i mir, Njegov poslanik. To svedočenje obuhvata:
- Potvrdu da je Bog poslao Muhammeda, neka je nad njim Božiji spas i mir, sa Istinom, da obveseli i opominje sve ljude, i Arape i nearape, i belce i crnce, da ih pozove da obožavaju jedino Boga, a da odbace višeboštvo i neverstvo. U tom kontekstu kaže Uzvišeni:
“Mi smo te poslali svim ljudima da radosne vesti donosiš i da opominješ…” (Kur’an, poglavlje Sebe, odlomak 28.)
- Obavezu verovanja u istinitost svega o čemu nas je izvestio verovesnik Muhammed, neka je nad njim Božiji spas i mir, jer je to objava od Boga, što potvrđuje Uzvišeni Bog, kada kaže:
“On ne govori po hiru svome. To je samo objava koja mu se obznanjuje.” (Kur’an, poglavlje Zvevda, odlomaci 3-4.)
- Obavezu pokornosti svemu što nam je naredio verovesnik Muhammed, neka je nad njim Božiji spas i mir, a klonjenje od svega što nam je zabranio, jer je on izvestilac od Boga, a Bog nam naređuje da mu se pokoravamo. U tom smislu kaže Uzvišeni Bog:
“Ono što vam Poslanik da, toga se držite, a ono što vam zabrani, ostavite…” (Kur’an, poglavlje Progonstvo, odlomak 7.)
Drugi stub: Klanjanje namaza (molitve)
Molitva je bogosluženje koje čine specifične reči i pokreti; otpočinje početnim tekbirom (veličanjem Boga), a završava selamom (pozdravom). Namaz je osnova i temelj vere i prvo za šta će čovek da polaže račun na Sudnjem danu. Zato ga je Uzvišeni Bog propisao kao strogu obavezu — farz. Kaže Uzvišeni Bog:
“…Zaista je molitva propisana vernicima u određenim vremenskim razmacima.” (Kur’an, poglavlje En-Nisa, odlomak 103.)
Zbog njene počasti, veličanstvenosti i vrednosti Uzvišeni Bog je propisao na najvišem nebu. Obavljanje molitve treba da se obavlja isključivo Boga radi, sa potpunom skrušenošću: budnog, prisebnog i prisutnog srca. Posebno treba da vodimo računa o namaskim uslovima (šartovima), vadžibima (obavezama) i sunnetima (praksama). Ko molitvu obavi skrušeno, biće to za njega svetlost, kao što to kaže Božiji Poslanik, neka je nad njim
Božiji spas i mir, u Muslimovom Sahihu: « Namaz (molitva) je svetlo », tj. on je uputa za klanjača na ono što je ispravno i osvetljava mu Put Upute, ispreči se između njega i greha i sprečava ga da čini loša i odvratna dela, kao što to kažeUzvišeni:
“… molitva, zaista, odvraća od razvrata i od svega što je ružno….” (Kur’an, poglavlje Pauk, odlomak 45.)
Treći stub: Davanje zekata (milostinje)
Zekat je obavezno izdvajanje određenog dela imovine koji je dostigao visinu nisaba,[2] shodno posebnim uslovima, i daje se onima koji imaju pravo na njega. On je stroga obaveza bogatih muslimana prema svojoj braći koja polažu pravo na to, a to su siromasi i nevoljnici, kao i ostale kategorije. U vezi sa tim pojašnjenje je dato i u Kur’anu.
Kaže Uzvišeni:
“Zekat pripada samo siromasima i nevoljnicima, i onima koji ga sakupljaju, i onima čija srca treba pridobiti, i za otkup iz ropstva i prezaduženima, i u svrhe na Božijem putu, i putniku — namerniku. Bog je odredio tako! A Bog sve zna i mudar je.” (Kur’an, poglavlje Pokajanje, odlomak 60.)
Naime, zekat je povinovanje naredbi Uzvišenog Boga i dobročinstvo Njegovim stvorenjima. Musliman njime čisti svoju dušu od greha. Takođe, čisti dušu od škrtosti i pohlepe. U tom kontekstu Uzvišeni Bog kaže:
“Uzmi od dobara njihovih zekat i milostinju, da ih njime očistiš i blagoslovljenim ih učiniš…” (Kur’an, poglavlje Pokajanje, odlomak 103.)
Zekat nije dobročinstvo jednog čoveka njegovom bratu po čovečnosti, nego je pravo koje je Bog dao tom čoveku u njegovoj imovini. Bog neće da ga primi osim od osobe koja od sebe odstrani loš ahlak – moral, kao što je oholost, uzdizanje i prigovaranje siromašnima.
Kaže Uzvišeni:
“Onima koji troše imetke svoje na Božijem putu, a onda ono što potroše ne poprate prigovorima i uvredama, pripada nagrada Gospodara njihova! Njima nema straha niti će oni tugovati! Lepa reč i oprost vredniji su od milosti koju prati vređanje! A Bog je nezavisan od svakoga i blag! O vernici ne kvarite milostinje vaše prigovorima i uvredama…” (Kur’an, poglavlje, El-Bekare, odlomci 262-264.)
Ovom uzvišenom obavezom pokazuje se jedan od vidova međusobne samilosti i jedinstva muslimanske zajednice. Zekatom se čuva muslimansko jedinstvo, prisnost među muslimanima i njihova kompaktnost.
Četvrti stub: Post meseca ramazana
Post je suzdržavanje, u mesecu ramazanu, od jela, pića i intimnog odnosa — od pojave prve zore do zalaska sunca – sa namerom činjenja bogosluženja isključivo Uzvišenom Bogu. Post je bogosluženje koje uzdiže muslimana sa ciljem poboljšanja njegovog morala. On u postaču jača bogobojaznost i udaljava ga od svega što mu je zabranjeno. Post navikava postača da kontroliše svoju volju, a sprečava ga da se pokorava i povinuje željama i strastima svoga tela. Na taj smisao posta ukazuju i reči Uzvišenog:
“O vernici! Propisuje vam se post, kao što je propisan onima pre vas, da biste bogobojazni bili.” (Kur’an, poglavlje El-Bekare, odlomak 183.)
Što se tiče postača koji svome telu zabranjuje hranu i piće, a dozvoljava svome jeziku i organima da greše, Uzvišeni Bog nema potrebe za njegovim postom, tj. neće da ga primi. Buhari beleži hadis od Ebu Hurejrea, Bog bio zadovoljan njime, da je Božiji Poslanik, neka je nad njim Božiji spas i mir, rekao: “Onome ko ne ostavi lažni govor i postupanje po njemu (za vreme posta), Bog nema potrebu (ne želi da mu ga primi) samo zato što on ostavlja svoje jelo i svoje piće.”
Post uči muslimana da se saoseća sa patnjom svoje braće siromaha i onih kojima je pomoć potrebna, koji nemaju ništa što bi utolilo njihovu glad i ugasilo njihovu žeđ. Postač oseti težinu gladi i žeđi, iako je u mogućnosti da jede i pije. Postač, dok posti, shvata da ima neko među njegovom braćom u veri ko je izložen brojnim teškoćama i kome je pomoć potrebna jer nema čime da zadovolji svoje potrebe za hranom i tečnošću, pa zato žuri da im pomogne i da ih materijalno situira.
Peti stub: Hodočašće
Hodočašće je putovanje u Mekku u određenim mesecima sa namerom obavljanja tačno određenih radnji. Hodočašće je telesno bogosluženje koje je Bog propisao kao strogu obavezu – da se učini jednom u životu. To je odziv na naredbu koju je Bog stavio u obavezu Svome verovesniku Avramu, neka je nad njim Božiji spas i mir:
“I oglasi ljudima hodočašće — i dolaziće ti peške i na svakoj kamili iznurenoj koje dolaze sa dalekog puta.” (Kur’an, poglavlje Hodočašće, odlomak 27.)
Hodočašćem se pokazuje robovanje isključivo Uzvišenom Bogu. Tako, kada tavafimo oko Božije kuće, pokazujemo apsolutno verovanje u Božiju jednoću. Hodočašćem iskazujemo naše odricanje od svih ovozemaljskih blagodati sa namerom da se potčinimo i pokorimo Uzvišenom Bogu. Svi hodočasnici ponavljaju poziv na verovanje u jednoću Uzvišenog Boga kada izgovaraju lebbejkellahumme lebbejke (odazivam Ti se, Gospodaru, Ti Koji nemaš sudruga, odazivam Ti se). Kada hodočasnici ponavljaju jednu telbiju, na jednom jeziku i na istom tlu, to pokazuje jednakost i jedinstvenost svih muslimana, bez obzira na različitost njihove boje, nacije i stanja. To je Islam i to su njegovi uzvišeni stubovi. Ko ih u potpunosti ispravno izvrši i obavi, osetiće slast vere i zaslužiće oprost Milostivog.
Muslim u Sahihu beleži hadis da je Božiji Poslanik, neka je nad njim Božiji spas i mir, rekao: “Ko bude zadovoljan da mu Bog bude Gospodar, Islam vera, a Muhammed poslanik, osetiće slast vere!”
Muslim beleži i hadis da je Božiji Poslanik, neka je nad njim Božiji spas i mir, rekao: “Ko bude zadovoljan da mu Bog bude Gospodar, Islam vera, a Muhammed, neka je nad njim Božiji spas i mir, poslanik, zagarantovan mu je Raj.”
Veza Islama sa prethodno objavljenim verama
S obzirom na to da su sve nebeske vere stigle objavom od Uzvišenog Boga, uočljivo je da se, u osnovi i suštini, sve podudaraju i slažu. U vezi sa tim Uzvišeni Bog u Kur’anu kaže:
“On vam propisuje u veri isto ono što je naredio Noi i ono što objavljujemo tebi i ono što smo naredili Avramu i Mojsiji i Isusu. Pravu veru ispovedajte i u tome se ne podvajajte!” (Kur’an, poglavlje Dogovaranje, odlomak13.)
Podudarnosti između Islama i prethodno objavljenih vera:
- Sve nebeske knjige upućuju poziv ka nebeskoj osnovi, a to je poziv na verovanje u Uzvišenog Boga i Njegovu jednoću i odbacivanje svake vrste bogosluženja bilo kome drugom osim Njemu.
- Sve se slažu s tim da se čovek drži onoga što će da mu donese dobro u životu i što će da ga udalji od zla.
- Sve te knjige pozivaju da se pridržavamo plemenitih načela i uzvišenih moralnih principa.
Što se tiče zakonodavstava i praktičnih propisa, postoje razlike među njima, shodno modusu i načinu obavljanja, kao što nas o tome Uzvišeni obaveštava:
“…svima vama smo zakon i pravac propisali!” (Kur’an, poglavlje Trpeza, odlomak 48.)
Uzrok tim različitostima je, svakako, u različitosti ljudskih priroda, potreba, stanja, vremena i mesta. Tako je, na primer, molitva naređena u svim verozakonima. Međutim, od verozakona do verozakona molitva se razlikuje po formi, što je slučaj i sa postom.
Bitno je da naglasimo to da je Uzvišeni Bog poverio prethodnim narodima da se brinu o objavljenim knjigama i da ih čuvaju. U tom kontekstu Uzvišeni Bog kaže:
“Mi smo objavili Toru, u kojoj je uputstvo i svetlo, po njoj su jevrejima sudili verovesnici, koji su bili Bogu poslušni i pobožni ljudi i učeni, od kojih je traženo da čuvaju Božiju knjigu, i oni su nad njom bdeli.” (Kur’an, poglavlje Trpeza, odlomak 44.)
Nadvladale su ih strasti i žudnja za ovim svetom, pa su, prema žudnjama i željama, iskrivili i izmenili svete tekstove u tim knjigama. Nakon njihovih intervencija ti tekstovi više nisu odražavali nameru Uzvišenog Stvoritelja, pa su postali nesigurni i nepouzdani. Uzvišeni Bog izvestio nas je o ovoj drskosti prema nebeskim knjigama. Kaže Uzvišeni Bog:
”O sledbenici Knjige, došao vam je Poslanik Naš da vam ukaže na mnogo šta što vi iz Knjige krijete…” (Kur’an, poglavlje Trpeza, odlomak 15.)
I kaže Uzvišeni:
“Oni koji su judejstvo prihvatili, izvrću smisao reči…” (Kur’an, poglavlje En-Nisa, odlomak 46.)
I kaže Uzvišeni: “A teško onima koji svojim rukama pišu knjigu, a zatim govore: “Ovo je od Boga’, da bi za to korist neznatnu izvukli. I teško njima zbog onoga što ruke njihove pišu, i teško njima što na taj način zarađuju.” (Kur’an, poglavlje El-Bekare, odlomak 79.)
Pošto je Islam, vera sa kojom je došao Muhammed, neka je nad njim Božiji spas i mir, pečat svim verama, Uzvišeni Bog učinio je Kur’an čuvarem svih prethodno objavljenih nebeskih knjiga. Kur’an svedoči za ono što je istina u tim knjigama i što je njihov osnov, a poriče i negira sve ono što su krivotvorci i falsifikatori njima pripisali i pridodali svojim rukama. Kur’an je njihov čuvar, tj. on je njihov svedok, poverenik i onaj ko će da potvrdi njihovu istinitost i ispravnost. Zbog toga je Uzvišeni Bog Sebe postavio za Jamca, da će On da sačuva ovu veru (Islam) od svakog iskrivljenja, izmene ili promene do Sudnjeg dana. Uzvišeni Bog daje potvrdu, u vezi sa tim, u Kur’anu:
“Mi uistinu, Kur’an objavljujemo i zaista ćemo Mi nad njim bdeti.” (Kur’an, poglavlje El- Hidžr, odlomak 9.)
Posle Kur’ana nema objavljene knjige, a nema ni nakon Muhammeda, neka je nad njim Božiji spas i mir, Božijih verovesnika. Da Uzvišeni Bog nije sačuvao Poslednju objavu — veru Islam, Božija vera bi se zagubila zbog ljudskih ruku koje su spremne na poigravanje sa tekstovima i citatima Objave. Zbog toga je svako ko čuje za Islam obavezan da ga spozna i poveruje u njega, pa makar bio sledbenik nekih drugih religija. Onaj ko ne veruje u Islam, a povodi se njime, ne može se okarakterisati kao musliman.
Muslim beleži hadis u kojem je Božiji Poslanik, neka je nad njim Božiji spas i mir, to pojasnio, rekavši: «Tako mi Onoga u Čijoj je ruci duša Muhammedova, ko bude čuo za mene: od pripadnika ove zajednice, jevreja ili hrišćana, i umre, a ne poveruje u ono sa čim sam poslan, biće stanovnik Vatre.»
[1] „Nasranije“ je termin kojim Uzvišeni Bog naziva hrišćane u Kur’anu. (Op. Pre)
[2] Nisab je određena količina imovine utvrđena na osnovu šerijatskih izvora. Nisab je osnova za obavezu davanja zekata. (Op. prev.)
Iz knjige “Šta bi svaki musliman trebao da zna”.
Izvor: http://islamhouse.com/sr/books/2781196/
