Sedžda

O Esmi sam čula puno toga dobrog, maša-Allah. Jednom mi je rođaka iz Sarajeva navela kako se dopisuje i kako šalje literaturu jednoj sestri iz Srbije, koja je primila islam. Zar da je ne poznajem? Bilo mi je žao što je nisam prva upoznala, kad smo već tako blizu. Taj trenutak je bio pravo vreme i za mene i za nju. Tako Uzvišeni Allah sve lepo uredi!

Moja soba je bila jedini kutak u kom sam se osećala sigurno i toplo. Međutim, i dalje je postojao taj osećaj praznine i želje za pročišćenjem. Kako to da izvedem?

Nekoliko godina su me mučile fobije. Nekome je možda taj period brzo prošao, ali meni je svaki sekund bio kao godina, a minut kao decenija. Dugo sam se borila za lek, polako shvatajući da je sva ta borba bila uzaludna. Htela sam da se izlečim. Tražeći put, nailazila sam na razne nerazumne odgovore, kako u hrišćanstvu tako i u budizmu i materijalizmu. Pravog odgovora nije bilo.

Konačno sam ga pronašla u islamu. Bog je jedan. Njemu se molimo. U Njega jedinog se pouzdamo. Zašto? Jer samo On pomaže. Samo bih spustila čelo, šake, kolena i prednje prste nogu na tlo svog toplog kreveta. I dugo bih tu ostala, misleći da je molitva samo sedžda. U početku je moja molitva isključivo bila zasnovana na njoj. Kao da lebdim. Znam Kome se molim, znam svrhu i korist toga. Ne molim se nekome ko mi ne može pomoći. To je za mene bio jedini spas. Nema ikona, posrednika, svetaca i čudaka kojima se molim za spas.

Samo Tebe, Bože, molim da mi pomogneš. Ti si mi oslonac u teškim trenucima. Samo se u Tebe pouzdam.

Ubrzo sam naučila reči koje su toliko velike i snažne. Kad ih izgovoriš, osećaš se tako sigurno i postojano: Ve la havle ve la kuvvete illa billah / Nema snage niti moći osim Allahove snage i moći. Njegova moć i snaga su savršene. Pouzdala sam se u Allaha, i to je jedino uspelo.

Čisto srce, telo i osećaj smirenosti su ono što sam dugo tražila. Suze su tekle ne mogavši da se zaustave. To su bile radosnice. U svom malom kutku, onako zatvorena od ostalog sveta, u molitvi, ceo svet je bio moj. Nisam sama kao što mi je đavo predstavljao.

Molila sam Boga, veličala Ga i hvalila. Ponekad mi je bilo čudno što sam toliko srećna. Bilo mi je i nestvarno da sam konačno pronašla Pravi put. To mi je Bog dao. Hvala Mu!

Prostranstvo koje se ne može dokučiti. Srce se zadovoljno i sretno osmehivalo.

One koji veruju i čija se srca, kad se Allah spomene, smiruju, a srca se, doista, kad se Allah spomene, smiruju. (Kur’an, poglavlje „Er-Ra’d“, 28)

Ono što me je smirivalo jeste osećaj da mi je Allah Zaštitnik i Onaj u Koga se uzdam. Ko se više radovao od mene molitvi, tada jedinom spasu, Zaista sam tako nešto doživela. Preporučujem svima da probaju. Jednostavno je. Kasnije mi je molitva postala ono što je formalno trebala biti. Ali sedžda je ono što me je ranije a i sada me nosi u plavetnilo i smiraj.

Izgovorila sam Šehadet u svojoj sobi, sa istim žarom, ponosom i uverenjem. Prvo preko telefona sa svedocima, a onda i u džamiji. Po prvi put, meleki pisari (anđeli koji zapisuju ljudska dela) su mi bili svedoci.

Kad se samo setim! Sve te knjige o izlečenju, razni psihijatri, nemoćni vidovnjaci i psihoterapeuti, razne mistične religije. Nema kraja lažima. Ne verujem u to. Nije mi nimalo pomoglo. Svi su se oni trudili i govorili da će proći, uz ove ili one pilule i seanse. Jedina učinkovita terapija je bio oslonac na Uzvišenog Allaha, i period (molba) Njemu. Ta neprolazna i divna ljubav prema Stvoritelju dovela me do onoga što sam toliko tražila. Sve druge ljubavi su lažne i prolazne. Razmišljajući da se molim Jedinom Bogu u isto vreme kad i hiljade mojih braće i sestara u veri, ushitilo me je. Znala sam da imam toliko toga da podelim s njima. Radovala sam se svakoj sledećoj molitvi. U jednom trenutku sam shvatila – pa mene je Allah izlečio. Mogu da živim kao i pre. Izaći ću napolje. Ne mogu da ostanem ovde čitav život. Želela sam i svojima da pokažem da sam kroz islam našla ključ za rešenje mojih iskušenja. Posle toliko vremena, dolazi prvi izlazak u svet. Ja sam slobodna muslimanka i pouzdam se u Boga. Nestale su presije i fobije. Nema života bez islama. Bože, pomozi mi na tom putu!

Htela sam još da saznajem i jačam u veri. Tako je i bilo. U početku puno toga nisam mogla da razume, ali kasnije sam uspela da se ponosim verom u potpunosti. Sestre su me dočekale s osmehom i pomogle oko svega. Kao da sam ih znala duže nego što zapravo jesam. Sama nikad nisam bila.

Novi susreti, novi ljudi. Osećam se divno. Mogu da poletim kao nikada do sada, imam motiva za mnogo više. Islam je Ispunio moj usamljeni i tegoban život.

Otvorila su se nova vrata koja donose put pokajanja, istine, prave sreće i iskrenog osmeha. Nekoliko godina je trajalo neuspešno lečenje, a za samo par trenutaka Uzvišeni Allah me je izlečio. Oslonila sam se samo na Njega – i pomogao mi je.

Svi su se čudili, čude se i dan-danas. Kako da više nisam ona ista, već Esma? Jednog dana, na ovom ili Onom svetu, uvidećete zašto više nisam ona stara. Zar ne vidite moju promenu?

Ne stidim se što sam muslimanka. Zar se toga treba stideti? Roditelji još uvek misle da je to prolazno, nadaju se da ću im se vratiti, da kao nekada zajedno obožavamo ikone, strasti… Ne želim da se vratim, ne želim ponovo u tamnicu gde mi je život bio mučenje. Pa i da me neko prisili, u srcu ću opet biti ono što jesam. Muslimanka, Esma, ona koja se oslanja na Jednog Boga Allaha.

Ljudima je teško da shvate kako neko može da primi drugu veru. Pa zar čovek nije ono što zapravo oseća? Zar bi neko prihvatio neku veru, ako nije zadovoljan tim izborom?

Kada shvatite da je Bog samo Jedan, doživite nešto poput ponovnog rođenja. U početku vam je dovoljno da shvatite Jednoću Stvoritelja, pa polako počinju da se slažu ostale kockice o praktikovanju ispravne vere. Sve polako dolazi na svoje zasluženo mesto. U početku mi je bilo čudno sve vezano za hidžab (obavezno pokrivanje muslimanke), a i mnogo drugog. Dugo mi je trebalo da savladam sebe. Jednostavno, sam shvatila da je to naredba Onog koji najbolje zna šta je za nas dobro, a šta nije. Svaka stvar u islamu je takva. Nošenjem hidžaba, došao je smiraj u moj život i u moje srce. Ljudi me više poštuju, jer je to zaštita za jedno nežno žensko biće. Slavljen neka je Allah.

Da li je osoba koja primi islam licemer? Možda je za nekoga to licemerstvo, ali zar to nije iskrenost koja prati čistu fitru  (urođenu prirodu) kod svakoga od nas? Pitaju me šta je sa mnom i kakav je moj novi život. Odgovaram im iskrenim osmehom i zadovoljstvom koje se vidi na crtama lica i u očima.

Znajte da je moj život sada čist i pun. Nema vraćanja prošlosti. Idem dalje. Želim da budem u potpunosti pokorna samo Uzvišenom Bogu. Ostalo sam pronašla. Allah mi je dao da pronađem. Sva zahvala i hvala pripadaju Njemu.

Svima poručujem islam. Poručujem im da im želim dobro, pa ih zato i zovem da krenu sa mnom. Ne želim da na onom svetu budem odgovorna za njihovu zabludu. Ja vam savetujem, a vi razmislite, ako imate pameti a i želje za tim.

Molim Allaha Uzvišenog da uputi moje roditelje, rodbinu i sve nas na Pravi put. Da nas zaštiti na ovome i Onome svetu od svih patnji i poteškoća. Svakome ko ovo čita želim da razmisli o porukama koje nosi Allahova uputa. Jedina prava Uputa. Amin!

Esma

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović