Pučina

U razredu je nastala tišina. Svi su brinuli kako su uradili pismeni zadatak iz srpskog jezika. Razredna nikako da počne da čita ocene. Po običaju, nadala sam se jakoj četvorci ili slaboj petici, s dosta zamerki. Nastavnica me je pogledala i s osmehom me je pozvala da pročitam rad. Davno nije pročitala tako nešto od jednog osnovca. Većina nije verovala da sam to ja napisala. Bila sam odličan učenik, ali dobiti pohvalu iz ovog predmeta – bilo je čudo.

Šta je to bilo napisano da su svi slušali s poštovanjem? Samo reči zrelosti. Šta smo mi ljudi, kakvi treba da budemo, koliko vredi boriti se? Ali, odakle sve te misli? Kako to da ja naglo sazrim?

Mišljenja sam da je veliko iskušenje u porodici doprinelo mojoj promeni. Razbolela mi se majka. Nestali su dani sreće. Osmeh s mog dečijeg lica se topio i postajao sve ređi a često i izveštačen.

Počela sam da razmišljam šta da radim u takvoj situaciji. Od koga da tražim pomoć i kome da se obratim? Drugovi i drugarice nisu marili za moj problem. Uvidela sam da mi ni molitve upućene ljudima ne mogu pomoći. Duboko iz mene, iskreno i prirodno, izlazile su reči obraćanja Bogu. Molila sam Ga svako veče da izleči moju mamu i da nas sve uputi na Pravi put.

U školi, medijima i u društvu, pretežno se pričalo o nepostojanju Boga. Drugi su mi govorili o tome, ali nikako da ostanem ubeđena u tako nešto. S druge strane, bila sam zbunjena kojim putem da krenem. Hrišćanstvo me je iskreno privlačilo, ali nisam bila sigurna da li je to kraj mom traganju. islam mi je bio prilično poznat, u formalnom smislu reči. Nisam znala da li verujem kao hrišćanka ili muslimanka. Srce se nije smirivalo zbog nepronalaženja istine. Kako je pronaći? Kako biti apsolutno siguran da je nešto onako kako je napisano ili preporučeno? Šta smo mi, kuda idemo?

U pismenom zadatku sam napisala da smo samo prolaznici na ovom svetu i da se treba što više dokazivati u dobročinstvu. U to nije bilo nikakve sumnje. Ali, kome sve to predajemo? Ljudima ili samo Onome Koji nas je stvorio? Ko je Poslanik u koga verujem? Ko je Isus?

Osećala sam neobjašnjivo gušenje prilikom svakog ulaska u crkvu. Strah od ikona, freski i tamjana bio je sve nepodnošljiviji. Bila sam u nedoumici, jer je postojala mogućnost da me šejtan (đavo) odvlači od toga, a nisam znala da li je to istina.

Znam da sam besciljno lutala. Život je prolazio. Dolazi period ćutnje i povlačenja u sebe. U prvoj godini srednje škole, počela sam da shvatam da sam otuđena od drugih. Gotovo niko nije hteo da se druži sa mnom. Bio je to veliki udarac.

Molitve su se nastavljale. Knjiga mi je postala najbolji drug. Ostali su me samo tražili kad bi im nešto zatrebala. Jedini pravi prijatelji su mi bili roditelji i brat. Brinuli su se zbog toga što se sa mnom dešava.

Nova godina. Nekoliko minuta pre njenog nastupanja. Svako je imao nekoga da zagrli te noći, a ja sam usamljena jecala tražeći odgovor zašto se baš meni to dešava. Kuda sve ovo vodi? Ima li neko na svetu ko se oseća kao ja?

Svima sam govorila da sam te noći imala društvo, jedino su roditelji znali istinu. Od tada su počeli intenzivnije da se druže sa mnom ne bi li mi bilo lakše. Roditelji su najbolji prijatelji deci.

U našoj usamljenoj kuću, počeli su da dolaze novi gosti. Za neke su bili dobrodošli, a za neke nisu. To je bila islamska literatura. Nisam mogla da propustim da ne pročitam. Te knjige su postale moji dobri prijatelji. Počela sam da se pronalazim u njima. Svaka je nudila adekvatne odgovore na moja pitanja. Sve je počelo da se menja, i moj život i ja.

Bog je Taj Kome sam se predavala. Činjenicu da se ne treba davati ljudima, pronašla sam na stranicama ovih knjiga. Shvatila sam da dobra dela radim u Njegovo ime i da se samo Njemu zahvaljujem na svemu. Polako shvatate da rad u ime ljudi ništa ne znači i da je najslađe delo urađeno u tajnosti. A to delo nije skriveno Onome Koga toliko volite. Ta ljubav je savršena i shvatate da jedino Bog zaslužuje obožavanje.

Ko žudi da od Gospodara svoga bude lepo primljen, neka čini dobra dela i neka, klanjajući se Gospodaru svome, ne smatra Njemu nikoga ravnim! (Kur’an, El-Kehf, 110)

Sve druge ljubavi postaju prolazne. Kada dokučite istinu, uz Božiju pomoć, nema lepšeg duhovnog osećaja. S druge strane, poverovala sam da je Muhammed Božiji rob i poslanik. On je najbolje stvorenje. Postupamo prema onome što je radio, govorio ili što je ćutnjom odobrio.

U moj život je ubrzo ušao namaz, strah od Boga, post i mnogo toga novog i dobrog. Upoznala sam nove prijatelje. Bolje rečeno, prve prijatelje u životu. To je bio beogradski džemat sestara.

Samo one sestre koje su u njemu bile znaju taj osećaj. Teško mi je da ga opišem u par rečenica. Tada sam shvatila da sam dobila prave prijatelje. Iako su bile puno starije od mene, sestre su me prihvatile kao vršnjakinju. Ubrzo, došao je period kada nisam mogla a da ne vidim ili da bar čujem neku od njih.

Uz njih sam shvatila mnoge stvari. Reči su prelazile u dela. Na okupljanjima smo sve bile toliko poletne i jake, mogle smo vrhove planina zajedno da osvajamo.

Najviše mi je prijalo jedinstvo u našoj maloj zajednici. Tu organizovanost, spremnost da se pomogne i ustraje na pravim stvarima, retko gde ćete sresti. U velikom gradu, punom svakakvih pravaca, mi smo disale kao jedna i borile se za osnovu puta kojim smo krenule. Borile smo se za islam. To nije bila pojedinačna borba, već zajednička.

Neke od sestara su počele da odlaze, druge su ostajale. Pomislila sam da ću ostati sama. Uzvišeni Allah je dao da tako ne bude. Na nekom drugom mestu na planeti, srešću se ponovo s njima. Ipak, onog istog žara, koji smo osećale u sred Beograda, neće biti. Mislim da nas je taj grad spojio. Pod njegovim svetlima se rađala naša ljubav, kao i naša priča. Svi ti koraci, načinjeni u teškim okolnostima, bili su zajednički. Svaki korak učinjen u Njegovo (Božije) ime. Brinete šta ćete sutra ako bude provokacija od drugih, kako da se pokrijete, kako da obavite namaz? Sve su to slatka iskušenja i lakše ih je prebroditi kad vam Allah da sestre da vas podrže. Kada ste s njima, osećate Allahovu milost.

Danas živim u jednom drugom gradu, u drugoj državi. Moj odnos prema Islamu je isti. Poštovanje prema roditeljima veće, kao i prema mojim sestrama. Čeznem za još jednim zajedničkim susretom u Beogradu.

Molim Allaha da onoga koji čita ovu priču podstakne samo na dobro. Svi smo Allahovi i Njemu ćemo se vratiti!

Maida

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović