Poziv Istine
Praznici zajednica, naroda i religija smatraju se simbolom i obeležjem njihovih verskih uverenja. Nema naroda niti zajednice a da nemaju praznika koji proslavljaju i pri tome praktikuju određene obrede shodno tome kako su zabeleženi u njihovim verovanjima. Na to je ukazao i sam Poslanik Muhammed, alejhi selam, kada je rekao: “Svaki narod ima svoj praznik, a ovo je naš praznik. (tj. dva Bajrama)” [1]
Učestvovanje muslimana u proslavi nemuslimanskih praznika
Sa obzirom na to da praznik predstavlja verovanje onoga ko proslavlja taj praznik i njegovo obeležje kojim se ponosi, Islam je težio da se odlikuje praznicima koji će da ukazuju na njegovo postojano i večno verovanje. Zato je zabranjeno da proslavljamo praznik koji Uzvišeni Allah nije propisao u Svojoj veri.
Od Enesa b. Malika prenosi se da je rekao: “Poslanik Muhammed, alejhi selam, došao u Medinu, stanovnici Medine imali su dva dana u kojima su se zabavljali. Poslanik ih je upitao: ‘Koja su ova dva dana?’ Odgovorili su: ‘Još u pagansko doba zabavljali smo se u ta dva dana.’ Poslanik, alejhi selam, im je na to rekao: “Allah vam je te dane zamenio boljim od njih: Ramazanskim i Kurbanskim bajramom!?’” [2]
Poslanik, alejhi selam, nije odobrio svojim drugovima da se zabavljaju prilikom paganskih praznika kao što je to do tada bila tradicija. On im je objasnio da im je Allah te dane zamenio boljim od njih tako da nije ispravno da se spoji ono što je zamenjeno i ono čime je zamenjeno. Ovakvo značenje se ustalilo kod dobrih prethodnika Poslanikovih, alejhi selam drugova, i generacije posle njih (tabi’ina), pa su se čuvali proslava nemuslimanskih praznika. Od Omera, radijallahu anhu, prenosi se da je rekao: “Klonite se Allahovih neprijatelja dok proslavljaju svoje praznike.” [3]
Od Abdullaha b. Amra b. El-‘Asa, radijallahu anhu, prenosi se da je rekao: “Ko se naseli u nearapskom gradu i bude proslavljao sa njima nejruz[4] i njihove proslave i bude ih oponašao sve do svoje smrti, biće proživljen sa njima na Sudnjem danu.”[5]
Ibn Abbas, radijallahu anhu, je u vezi sa rečima Uzvišenog Allaha:
“I oni koji ne prisustvuju laži i nevaljalštini.” (Kur’an, poglavlje El-Furkan, odlomak 72.) Rekao da se to odnosi na idolopokloničke praznike.[6]
Od Ibn Sirina se prenosi da je rekao da reči Uzvišenog Allaha: “I oni koji ne prisustvuju laži i nevaljalštini”, podrazumevaju praznik nemuslimana. Od Er- Rebia’ b. Enesa prenosi se da je rekao da navedeni odlomak podrazumeva idolopokloničke praznike.
Muslimanu je naređeno da se razlikuje od nemuslimana u verovanju, običajima i izgledu, jer sličnost po vanjštini rezultira sličnošću u unutrašnjosti. Na to je upozorio Poslanik, alejhi selam: “Ko oponaša neki narod, on mu i pripada.” [7]
Čestitanje nemuslimanima njihove praznike
Čestitanje znači blagoslov posle radosti za obnovu blagodati ili zbog otklonjanja nevolje. Čestitanje biva između ljudi shodno stepenu ljubavi među njima, a prevashodno zbog poznanstva i suživota. Islamski učenjaci pojasnili su da su čestitanje nemuslimanima obeležja njihove vere i čestitanje praznika striktno vezanih za njih pitanja po kojima imaju jedinstven stav o njihovoj zabrani. Sa obzirom na to da su praznici neodvojiv deo verovanja, onda su i praznici nemuslimana neistina koju muslimanu nije dozvoljeno da potvrđuje. Musliman neće da im čestita taj praznik, jer je čestitanje praznika, zapravo, njegova potvrda i potvrda onoga što je u njemu neistinito.
Na kraju možemo da konstatujemo da su ova pitanja, od kojih smo samo jedan segment izložili, veoma važna i opasna. Zato bi musliman trebao da se zanima za propise vezane za ova pitanja kako bi sačuvao svoju veru i verovanje i da ne bi sa njima pomešao ono što bi ga pomutilo ili razorilo, a sve sa ciljem da bi susreo Uzvišenog Allaha zadovoljan, a i da je Allah zadovoljan njime pa sa dobrim delima i i obilnom nagradom.
[1] Hadis beleže Buharija i Muslim.
[2] Hadis beleže Ahmed i Ebu Davud.
[3] Hadis beleži Buharija u Et-Tarihu el-Kebiru
[4] Tj. nova godina u Persiji. (Op. prev.)
[5] Hadis beleži Bejheki.
[6] Ovo predanje beleži se u “El-Hatib u Tarihui”.
[7] Hadis beleže Ahmed i Ebu Davud.
