Odgovor na sumnju “Islam nalaže ubijanje nemuslimana”

U Kur’anu ne postoji odlomak (ajet) koji naređuje muslimanima da bespravedno ubijaju nemuslimane, osim ako to pravda zahteva.

1. Da Islam svojim sledbenicima naređuje ubijanje nemuslimana, to bi značilo da danas ni jedan nemusliman ne bi trebao da postoji.
2. Dok sa druge strane videli smo ubijanje Crvenih Indijanaca, porobljavanje Afrike i Azije, revolucije, Prvi i Drugi svetski rat, bacanje atomske bombe (Nagasaki; Hirošima) od strane Sjedinjenih Američkih Država i mnoge druge zločine za koje su odgovorne današnje „civilizovane“ Zapadne države…!
3. Ispravan način razmatranja nije uzimanje iz konteksta jednog dela kur’anskog odlomka a zanemarivanje ostatak odlomka tj. mora se u obzir uzeti ceo odlomak.[1]
4. U Ponovljenom Zakonu 20:10-18 (Stari Zavet) piše: „Kad dođeš pod koji grad da ga biješ, prvo ga ponudi mirom. Ako ti odgovori mirom i otvori vrata, sav narod koji se nađe u njemu neka ti plaća danak i bude ti pokoran. Ako li ne učini mira s tobom nego se stadne biti s tobom tada ga bij. I kad ga Gospod Bog tvoj preda u ruke tvoje, pobij sve muškinje u njemu mačem. A žene i decu i stoku i šta god bude u gradu, sav plen u njemu, otmi, i jedi plen od neprijatelja svojih, koji ti da Gospod Bog tvoj. Tako čini sa svim gradovima, koji su daleko od tebe i nisu od gradova ovih naroda. A u gradovima ovih naroda, koje ti Gospod Bog tvoj daje u nasledstvo, ne ostavi u životu ni jednu dušu živu. Nego ih zatri sasvim, Heteje i Amoreje i Hananeje i Ferezeje i Jevreje i Jevuseje, kao što ti je zapovedio Gospod Bog tvoj. Da vas ne nauče činiti gadna dela koja činiše bogovima svojim, i da ne zgrešite Gospodu Bogu svom.“
5. U Brojevima 31:17-18 se navodi: „Zato sada pobijte svu decu mušku, i sve žene pobijte, koje su poznale čoveka (koje nisu nevine). A devojke, koje ne poznaše čoveka, ostavite u životu.“
6. U staromZavetu (Isus Navin 6:21) se navodi: „I pobiše, kao prokleto, oštrim mačem sve što beše u gradu, i žene i ljude, i decu, i starce, i volove, i ovce i magarce.“
7. Takođe se u Isusu Navinom 11:10-12 navodi: „I vrativši se Isus u to vreme, uze Asor, i ubi cara njegovog mačem; a Asor beše, pre, glava svim tim carstvima. I pobiše sve živo što beše u njemu oštrim mačem sekući, te ne osta ništa živo; a Asor spališe ognjem.“
8. 1 Samuilu 15:3 „Zato idi i pobij Amalika, i zatri kao prokleto sve što god ima; ne žali ga, nego pobij i ljude i žene i decu i šta je na sisi i volove i ovce i kamile i magarce.“
9. Po Mateju 5:17, Isus je kazao: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim.“
10. Matej 10:34 „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač.“
11. U Luki 19:27 se takođe navodi da Isus kaže: „A one moje neprijatelje koji nisu hteli da ja budem car nad njima, dovedite amo, i isecite preda mnom.“

Jedna od najvećih zabluda o Islamu je da je Islam ratoborna vera. Nekoliko odlomaka (ajeta) iz Kur’ana često je citirano van konteksta od strane onih koji vrlo malo znaju o njemu kako bi obnavljali mit da Islam promoviše nasilje, krvoproliće i brutalnost i da podstiče muslimane da ubijaju nevernike. Radi se o sledećem kur’anskom odlomku koji je izvađen iz konteksta:

„Ubijajte mnogobošce gde god da ih nađete“. (Kur’an 9:5)

Ali kako bi na pravi način razumeli ove reči neophodno je da ih vratimo nazad u njihov odgovarajući kontekst. Nakon nekoliko vojnih kampanja kojima su Mekanski pagani pokušali da unište muslimane, uspostavljen je mirovni sporazum između ove dve strane. Pagani su ubrzo prekršili ovaj sporazum, pa je muslimanskoj vojsci bilo naređeno da nastave borbu protiv onih koji su ih napadali. Svakako, ovaj odlomak ne može biti upotrebljen kao dokaz da Islam promoviše nasilje niti da naređuje ubijanje bilo koga izvan njegovog puta.

Ljudi na koje se u ovom odlomku aludira su paganski Arapi koji su vodili rat protiv Poslanika Muhammeda, mir nad njim, i muslimana, i nakon što su prekršili svoj zavet i sve sporazume sa njim. Ovaj odlomak ne govori o drugim narodima i bez sumnje se ne odnosi na jevreje, hrišćane i pagane izvan Arabije. Odlomak koji sledi, koji je jednostavno ignorisan od strane protivnika, odlomak koji je nastavak prethodnom i koji upotpunjuje smisao:

„Ako te neko od mnogobožaca zamoli za zaštitu, ti ga zaštiti da bi on saslušao Allahove reči, a potom ga otprati na mesto pouzdano za njega. To je zato što oni pripadaju narodu koji ne zna.“ (Kur’an 9:6)

Koji bi vojni zapovednik danas svojim vojnicima naredio da neprijatelja poštede tokom borbe a da ga zatim otprate do sigurnog mesta? Ali, to je ono što Bog nalaže u Kur’anu. Islam i u ratu vodi računa o milosti i poštovanju neprijatelja za razliku od bilo kojeg drugog sistema. Islam naređuje da se muslumanske vojske prema neprijateljima moraju odnositi pravedno na bojnom polju i da se treba povući jasna linija između boraca i civila na neprijateljskoj teritoriji.

Poslanikov naslednik i najbolji prijatelj Ebu Bekr, vodeći se uputstvima Poslanika Muhammeda, mir nad njim, poručuje svojoj vojsci: „Ne ubijte ni jednu staru osobu, dete ili ženu, ne ubijajte monahe iz manastira.“

Za one neprijatelje aktivne u borbama i one koji su uzeti za ratne zarobljenike lista prava je podugačka. Ne sme biti mučenja, ubijanja ranjenih i bespomoćnih, niti sakaćenja leševa neprijateljskih vojski. Da je svrha borbe bila da se nevernici primoraju da prime Islam, poslanik Muhammed nikada muslimanima ne bi naredio da se uzdrže od neprijateljstva nakon što bi neprijatelj popustio, i zabranio je ubijanje sveštenika i monaha koji su predvodnici tog naroda u njihovoj veri.

Šta više, u Islamu se rat dozvoljava jedino u određenim i kritičnim okolnostima kao poslednje sredstvo i kada svi ostali pokušaji za uspostavljanje mira propadnu. Ovo je zaista logičan izbor za bilo koji narod. Same zapadnjačke zemlje danas brane neophodnost rata kako bi se primenila ili održala njihova percepcija mira i ne smatraju ga opasnim zlom.

Muhamed (mir nad njim) je bio poslanik milosti, ali je bio primoran da se okrene borbi kada bi određeni zli moćnici odbili milost i moralne vrednosti i nastojali da druge liše ovih vrednosti. Ponekad je morao da se bori samo radi opstanka svoje misije. Uprkos tome, ukupan broj dana koje je poslanik trebao da posveti defanzivnim ratovima ne broji ni godinu dana, a njegove najčuvenije borbe nisu trajale duže od jednog dana. Nakon što je sigurnost bila osigurana, on se odmah okretao miru i diplomatiji.

U Kur’anu jasno piše:

„I borite se na Allahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali vi ne otpočinjite borbu! – Allah, doista, ne voli one koji započinju borbu.“(Kur’an 2:190)

„Ako oni budu skloni miru, budi i ti sklon i pouzdaj se u Allaha, jer On, uistinu, sve čuje i sve zna.“ (Kur’an 8:61)

Oružje se jedino može povući protiv onog koji nastavlja da proganja i ugnjetava druge i sprečava ih da prate svoju sopstvenu savest u pitanjima vere i slobodan izbor vere. Čak i kada su primorani da se bore i samim tim osvoje zemlju, njihova dužnost postaje uspostavljanje Božijeg zakona i podrška pravde za sve ljude, muslimane i nemuslimane. Njihovo pravo nije da nekoga prisiljavaju na prihvatanje Islama. Nemuslimanima je dozvoljeno da ostanu u svojoj veri i da je praktikuju, iako se od njih očekuje da poštuju islamske zakone i da ne izazivaju nemire i nerede.

“Otklanjanje sumnji u vezi Islama”

dr. Muhammed el-Abdulhaj

islamhouse.com/sr

[1] Vidi “Da li Islam promoviše nasilje“ dr. Zakir Naik –  islamhouse.com/sr/articles/811016/