Nadnaravna čuda poslanika Muhammeda i dokazi o istinitosti njegovog poslanstva

Muhammed, alejhi selam, Božiji verovesnik koji nije znao ni da čita ni da piše

Naš Poslanik, alejhi selam, nije znao ni da čita ni da piše. Ovo je bio jasni dokaz da saznanja, koja mu dolaze, a koja su zadivila učenjake, dolaze od Allaha, Sveznajućeg, Mudrog. Uzvišeni Allah pravovremeno je suočio idolopoklonike sa ovom istinom, koju nam beleži Allah u Svojoj Knjizi, koju je sačuvao od bilo kakvog iskrivljavanja, kako bismo bili sigurni, kao što su bili sigurni oni koji su živeli sa Božijim Poslanikom, alejhi selam, i koji su u tančine znali sva njegova stanja.

Uzvišeni Allah je kazao:

„Ti pre nje nijednu knjigu nisi čitao, a nisi je ni desnom rukom svojom pisao; inače, posumnjali bi oni što laži govore.“ (Kur’an, 29:48)

To jest, o Muhammede, ti, zaista, nikad nisi čitao, niti si pisao, a tvoj narod među kojim si živeo, zna to. Da je čitao ili pisao, oni što laži govore, posumnjali bi u Uputu, Znanje i Svetlo sa kojim si došao, kao i da su to plodovi znanja do kojih si sam došao, a do kojeg drugi nisu mogli da dođu. Nevernici su čuli za ovaj odlomak i niko od njih nije kazao: “Kur’an govori laž” – Bože, Ti mi oprosti! Naprotiv, on kaže: “Muhammed, zaista, ne zna da čita niti da piše.” Zar nije tog dana pročitao tu knjigu, zar nije tog dana to pisao? Reči, slične ovim, bile bi jemac za uterivanje u laž Kur’ana, za razdvajanje muslimana koji su bili oko Muhammeda, alejhi selam, za pobedu njegovih neprijatelja. Ali vlast očigledne istine bila je jača od svih inadžija i silnika. Nevernici nisu govorili: “Muhammed je zaista učen”, nego su govorili: „Kur’an mu je napisan i on će dugo po njemu da živi, jutrom i večeri.“

Časni Kur’an je zabeležio reči nevernika, koje je u sebi sačuvao. Uzvišen Allah je kazao:

„Oni koji ne veruju govore: ‘Ovo nije ništa drugo do velika laž koju on izmišlja, a u tome mu i drugi ljudi pomažu’ – i čine nepravdu i potvoru, i govore: ‘To su izmišljotine naroda drevnih; on traži da mu prepisuju i ujutro i naveče, da mu ih čitaju.’ Reci: ‘Objavljuje ih Onaj Kome su poznate tajne nebesa i Zemlje; On mnogo prašta i samilostan je.’“ (Kur’an, 25:4-6)

Uzvišeni je Allah kazao Svome Poslaniku:

„Reci: ‘Da Allah nije hteo, ja vam ga ne bih kazivao niti bi vas On sa njima upoznao. Pa Ja sam pre poslanstva dugo među vama boravio – zar ne shvatate?’“ (Kur’an, 10:16)

To jest, o ljudi, vi znate da ja ne poznajem ove nauke koje se nalaze u ovoj Objavi. Vi znate da sam među vama boravio 40 godina, i niste od mene čuli da mi je bilo važno išta od ovoga, ili da kažem nešto što niste do tad čuli, ili čak da razmišljam o tome. Pa kako mi je iznenada sve ovo došlo? To je, zaista, Objava od Allaha, zar ne shvatate?

 Nadnaravno čudo i jasni kur’anski dokaz – Veličanstveni Kur’an izaziva

Arapima je urođeno da vole stilistiku, književnost, pesništvo i govorništvo. Dovoljno je da se kaže da su se svake godine održavali sajmovi na kojim su se nadmetali pesnici i takmičili govornici. U ovim dvobojima su presude donosili istaknuti pesnici. Proširila bi se slava i ugled onoga čija bi kasida pobedila, spominjao bi se lepim, ponavljale bi se njegove reči, a njegova bi kasida bila napisana zlatnom vodom i bila bi okačena na Ka’bi.

Sedam poznatih kasida – “mu’alleka” i pijaca Ukkaz dva su očigledna dokaza u istoriji Arapa, koji svedoče o istaknutom mestu književnosti i stilistike u narodu koji je svoj jezik nazivao književnim, a druge narode su nazivali nearapima. Mu’džiza (nadnaravno čudo) Muhammeda, alejhi selam, bila je jača u onome po čemu je njegov narod poznat, kako bi se jasno pokazala njihova nemoć i nemogućnost da načine poglavlje slično kur’anskom poglavlju, a njegov je cilj bio da dokaže da Kur’an nije ljudski govor. Kako je bio običaj kod Arapa da izazivaju jedni druge na takmičenje u govoru, u stihovima ili prozi, da organizuju skupove na koje su pozivali sudije, Uzvišeni Allah Muhammedu, alejhi selam, je Kur’an napravio jasnim dokazom i njegovim najvećim nadnaravnim čudom, koji se uči, a sačinjen je od istih slova, reči od kojih se sastoji govor Arapa. Ali ni čovek, ni džinn nisu u stanju da daju nešto što mu liči, ili što liči jednom njegovom delu, ili što liči jednom njegovom poglavlju, pa makar jedni drugima pomagali. Poznato je među upućenim da su stilistika i rečitost urođene nadarenosti čoveka, ali je, ipak, neophodno da onaj ko  želi da se usavrši u tome, uči ta umeća i sluša govore, rasprave književnika i dvoboje stilista. Ali Muhammed, alejhi selam, koji je došao sa ovim Kur’anom, nije čitao niti pisao, niti je poznata bilo koja njegova izjava tokom njegovih 40 godina. Pa i pored toga, on izaziva ljude i džinne da naprave nešto što liči Kur’anu, ili što liči jednom njegovom delu, ili što liči njegovom poglavlju, jer on zna da stvorenja nisu u stanju da sačine nešto slično govoru Stvoritelja, slavljen neka je On. Uzvišeni Allah je kazao:

„Reci: ‘Kad bi se svi ljudi i džini udružili da sačine jedan ovakav Kur’an, oni takav ne bi sačinili, pa makar jedni drugima pomagali.’“ (Kur’an, 17:88)

„Zar oni da govore: ‘Izmišlja ga!’ – Ne, nego oni neće da veruju; zato neka oni sastave govor sličan Kur’anu, ako istinu govore!“ (Kur’an, 52:33-34)

„Zar oni da govore: ‘On ga izmišlja!’ Reci: ‘Pa sačinite vi deset Kur’anu sličnih, izmišljenih sura (poglavlja), i koga god hoćete, od onih u koje, pored Allaha, verujete, u pomoć pozovite, ako je istina ono što tvrdite!’ A ako vam se ne odazovu, onda znajte da se on objavljuje samo sa Allahovim znanjem i da nema boga osim Njega – zato muslimani (Allahu pokorni) postanite!“ (Kur’an, 11:13-14)

„A oni govore: ‘On ga izmišlja!’ Reci: ‘Pa, dajte vi jedno poglavlje kao što je njemu objavljeno, i koga god hoćete, od onih u koje, mimo Allaha, verujete, u pomoć pozovite, ako istinu govorite.’“ (Kur’an, 10:38)

„A ako sumnjate u ono što objavljujemo robu Svome, načinite vi jednu suru (poglavlje) sličnu surama objavljenim njemu, a pozovite i božanstva vaša, osim Allaha, ako istinu govorite. Pa ako ne učinite, a nećete učiniti, onda se čuvajte vatre, za nevernike pripremljene, čije će gorivo biti ljudi i kamenje.“ (Kur’an, 2:23-24)

 Božanski znaci u Kur’anu

Uzvišeni Allah je Knjigu, koju je poslao sa Muhammedom, alejhi selam, jasnim dokazom i njegovom mu’džizom (nadnaravnim čudom) učinio, u koju je stavio znakove koje ima samo Božiji govor, kako bi ljudima, kada bi ih videli i zastali kod njih, bili dokaz njihovog Gospodara i kako bi na videlo izašla istinitost njihovog Poslanika, alejhi selam. U ove znakove spadaju:

1.Neprestana novost

Svaki ljudski govor istroši se ako se ponavlja, i onoliko koliko se ponavlja toliko se i pohaba i tada njegovo mesto bledi. Kur’an se razlikuje od ljudskog govora u njegovoj neprestanoj novosti, na koji ponavljanje ne ostavlja traga. Koliko toga su muslimani ponavljali, koliko puta svakodnevno ponavljaju poglavlje Pristup (Al-Fatiha) i kratka poglavlja? Koliko puta su se povratili i iznova proučili Kur’an. Svi se slažu u tome da je Kur’an svaki put nešto novo na njihovim jezicima! Ovaj je znak podložan proveri svakog čoveka koji zna arapski jezik, u bilo kojem vremenu i na bilo kojem mestu. Ovo je Božanski znak koji se nalazi u svakom poglavlju Božije Knjige.

Ugledni orijentalista Leon govorio je o ovoj istini, pa je kazao:

„Kur’an je posedovao ugled i veličinu proteklih 14. vekova i nije ništa moglo da se izgubi od njegovog stila koji još uvek ne umanjuje njegov značaj, kao da je juče postao.“

2. Božanski duh

Bilo koji ljudski govor odraz je ličnosti govornika, kao što je odraz njegovog znanja, karaktera i prirode. Isto tako, svaki govor nosi duhovnost svoga vlasnika, jer je to jedan od njegovih tragova. Učač Kur’ana koji razmišlja, mora da oseti da je ovaj Kur’an Božiji govor koji je zapečaćen duhom Stvoritelja, slavan neka je On, Koji je kazao:

„Na takav način Mi i tebi objavljujemo Kur’an koji oživljava srca. Ti nisi znao šta je Knjiga, niti iman[1].“ (Kur’an, 42:52)

U ovom Kur’anu nalazi se posebna tajna koju oseća svako ko se susreće sa njegovim tekstom, čak pre nego počne da traži delove u kojim se nalazi kur’anska nadnaravnost, osetiće posebnu silu u kur’anskom izrazu. Osetiće da se nešto nalazi iza značenja do kojeg može da dođe razuman čovek iz samog izraza. Čovek će da oseti da postoji supstanca koja se razliva u čulu, u toku samog slušanja Kur’ana, koju neki ljudi sasvim nejasno uočavaju, ali u svakom slučaju, ona je prisutna. To je, zaista, osećaj koji govori da je izvor ovog Kur’ana Uzvišeni Allah. Ovaj Božanski duh (koji oživljava srca), izvire iz reči Objave.

3. Jedinstveni govor

Bilo koji govor na zemaljskoj kugli je moguće da se  izjednači sa nečim drugim, a da niko ne može da razlikuje taj govor od onoga koji se izjednačio sa njim, zato što je moguće da ljudi kopiraju govor bilo kojeg književnika ili pesnika. Ali, ako bismo uzeli poglavlje iz Kur’ana ili deset odlomaka i ako bismo pokušali da ih izjednačimo sa bilo kojim drugim govorom, moraju ti odlomci da se uoče.

Samo je Kur’an jedinstveni govor u ovom univerzumu. Jedan od knjižnjvnika je kazao:

„Veličanstveni Kur’an nije proza, kao što nije ni pesništvo, nego je on Kur’an i nije moguće da se drugačije nazove, osim ovim imenom. On nije pesništvo i to je očigledno, jer nije ograničen pesničkim ograničenjima. On nije proza, jer on ima ograničenja koja su samo njegova posebnost i niko ih drugi ne poseduje, a to su ograničenja koja se nalaze na završecima odlomaka, a neka od njih imaju ritam.“

Do ovog je, takođe, došao i jedan francuski orijentalista, dr. Morsi koji kaže:

Orijentalista Džejms Miciner u svojoj studiji je kazao: „Možda je Kur’an najčitanija knjiga na svetu, ali je on sigurno najlakša knjiga za učenje napamet. On je knjiga koja je svedok u svakodnevnom životu, onome ko veruje u njega. Kur’an nije dug kao Stari zavet i pisan je uzvišenim stilom koji je bliži više pesništvu nego prozi.“

Jedna od njegovih posebnosti i vrednosti jeste da su srca skrušena prilikom njegovog slušanja, što povećava verovanje.

4. Moć njegovog uticaja

Probaj sam da pročitaš bilo koji ljudski govor iz bilo koje oblasti života, zatim pročitaj ono što ti je najlakše od reči tvoga Gospodara iz iste oblasti. Tada ćeš da osetiš da Kur’an ima uticaj, koji ni izbliza nema ljudski govor. Ili, čak, poslušaj predavanje nekog predavača, ili govor, i prati kakav će trag na tebe da ostavi ono što ćeš da proučiš iz Kur’ana, i onoga što on govori.

Napokon, probaj da govoriš ljudima svojim rečima, a zatim probaj da ljudima govoriš Božijim govorom (Kur’anom). Tada ćeš da osetiš razliku na licima onih koji slušaju, kao i u samom sebi, pod uslovom da si im objasnio neke kur’anske reči čije je značenje nepoznato većini ljudi u ovom vremenu.

Jedan orijentalista došao je do spoznaje ovog Božanskog znaka, kao što su ga mnogi drugi spoznali. On kaže:

„Stil Kur’ana je lep i detaljan. Čudno je da svojim stilom obuzima čula hrišćana koje privlači njegovo učenje, bez obzira da li bili oni koji veruju – ili oni koji ne veruju, koji mu se suprotstavljaju. Onom ko razmišlja, dovoljno je ono što je ostavilo traga na život predislamskih Arapa koji su postali najbolji narod koji je na Zemlji postojao.“

5. Njegove nauke
6. Kur’an sadrži tumačenja istorije prethodnih verovesnika i poslanika. To je istorija čije pojedine delove nije niko poznavao osim sveštenika i monaha, a i oni su se međusobno razilazili. Što se tiče Arapa, oni nisu poznavali nikakve pojedinosti iz te istorije. Došao je Poslanik, alejhi selam, koji nije znao da čita ni da piše, koji je ponikao iz svog paganskog naroda, došao je sa detaljnom, jasnom i očiglednom istorijom poslanika. Mnogi sveštenici i monasi priznali su je i poverovali su u istinitost onoga što prenosi od svoga Gospodara, izašli su iz vere čiji su učenjaci bili, pa su sledili Muhammeda, alejhi selam.

Uzvišeni Allah je kazao:

„To su nepoznate vesti koje ti Mi objavljujemo; ni ti ni narod tvoj niste pre ovoga o tome ništa znali. Zato budi strpljiv, ishod će, zaista, u korist čestitih biti.“  (Kur’an, 11:49)

2. Kur’an je donosio Objavu otkrivajući ono šta se dešava u prsima ljudi, a posebno dvoličnjaka. Kur’an ih je suočavao sa istinom koju su skrivali u svojim prsima. Mnogi su Arapi isprobali istinitost Muhammedovog, alejhi selam, poslanstva prikrivajući neke stvari koje je Objava otkrivala, pa su to oni priznavali i činili su tevbu – pokajanje. A mnogobrojni su oni koje Veličanstveni Kur’an spominje u tom kontekstu.

U vezi sa nekim licemerima, Uzvišeni Allah je kazao:

„Kad se među njih vratite, oni će vam se pravdati. Reci: ‘Ne pravdajte se, jer mi vama ne verujemo, zato što nas je Allah o vama obavestio. Allah i Njegov Poslanik videće kako ćete postupati, zatim, vi ćete biti ponovo vraćeni Onome Kojem je poznat i nevidljivi i vidljivi svet, pa će vas On o onome što ste radili obavestiti.“ (Kur’an, 9:94)

Primeri toga su sledeći:

1. Plemena Benu-Harise i Benu-Seleme dogovorili su se da napuste Bitku na Uhudu, nakon uzmaka licemera, ali su oni ostali postojani u bici prikrivajući to u sebi. Uzvišeni Allah objavio je ono što se dešavalo među njima, pojašnjavajući im ono što su prikrivali, pa su to priznali.

Uzvišeni Allah je kazao:

„Kada su dva krila vaša gotovo uzmakla, Allah ih je sačuvao. Neka se zato vernici samo u Allaha pouzdaju!“ (Kur’an, 3:122)

1. Jevreji su donosili radosnu vest o skorom dolasku verovesnika koji će da se pojavi u zemlju Arapa. Pretili su Arapima da će da ga slede i da će zajedno sa njim da ratuju protiv njih, kao što je to bilo između naroda Irem i Ad. Nakon što se pojavio Božiji Poslanik, alejhi selam, i nakon što se preselio u Medinu, vernici – Arapi, susretali su jevreje i podsećali su ih na radosne vesti o kojima su govorili, pa su priznavali i obznanjivali su svoju pripadnost Islamu. Kada bi se osamili jedni sa drugima, poricali bi da su priznali ono što znaju o Poslaniku, jer će to da bude uzrok da Arapi svedoče protiv njih pred Allahom na Sudnjem danu. A sve zbog toga što su smatrali da neće da polažu račun pred Allahom, osim za ono o čemu ljudi budu svedočili. Uzvišeni Allah spustio je deo Kur’ana koji otkriva šta su u tajnosti međusobno govorili. Nisu negirali ono što je govorio Kur’an o njima, nego su, ostavljajući svoju veru, u grupi ušli u Božiju veru.

Uzvišeni Allah, kazujući o jevrejima iz Medine, je kazao:

„Kad sretnu vernike, oni govore: ‘Verujemo!’ A čim se osame jedni sa drugima, kažu: ‘Zar ćete im kazivati o onome što je Allah samo vama objavio, pa da im to bude dokaz protiv vas pred Gospodarom vašim? Zar se nećete opametiti?’ A zar oni ne znaju da Allah zna i ono što kriju i ono što pokazuju?“ (Kur’an, 2:76-77)

3. Časni Kur’an je obavestio o nepoznatim stvarima koje će da se dese u budućnosti, u vreme Poslanika, alejhi selam, i nakon njega. Prolaskom vremena, pojavilo se objašnjenje onoga o čemu nas je Uzvišeni Allah obavestio u Svojoj Knjizi. Primeri toga su sledeći:
4. a) Vesti o tome da će Vizantinci da pobede Persijance za manje od deset godina. Nakon radosti i pobede idolopoklonika nad Vizantincima i njihove pripravnosti na laž koju je Allah predvidio u Svojoj Knjizi, nije prošlo ni sedam godina, a obistinilo se ono što je Uzvišeni Allah obećao.

Uzvišeni Allah je kazao:

„Elif Lam Mim. Vizantinci su pobeđeni u susednoj zemlji, ali oni će, posle poraza svoga, sigurno pobediti za nekoliko godina – pre, i posle, Allahova je odluka – i tada će se vernici radovati Allahovoj pomoći – On pomaže kome hoće, On je Silan i Samilostan – obećanje je Allahovo, a Allah će obećanje Svoje ispuniti, ali većina ljudi ne zna.“ (Kur’an, 30:1-6)

1. b) Mnogi ljudi borili su se protiv Islama prilikom njegovog javljanja, ali su se povratili, primili su Islam i bili su najbolji vernici. Njihove primere imamo u Omeru, Halidu, Ebu-Sufjanu, Amru ibn El’Asu, r.a, i drugim. Poslanik je očekivao da će njegov narod da prihvati Islam, osim onih osoba za koje je Kur’an obznanio da nikada neće da prihvate veru Islam, i da će da umru kao nevernici. Njihov primer imamo u Ebu – Lehebu, i pored njegove bliske rodbinske veze sa Božijim Poslanikom, alejhi selam. Mogućnost njegovog prihvatanja Islama bila je veća od mogućnosti Omerovog prihvatanja Islama, da Uzvišeni Allah nije kazao u Svojoj Knjizi o njemu:

„Ući će on (Ebu Leheb) sigurno u vatru rasplamsalu, i žena njegova koja je granje nosila.“ (Kur’an, 11:3-4)

Pa su i on (Ebu Leheb) i njegova žena nakon ovog odlomka živeli i umrli kao nevernici.

Primer Ahnesa ibn Šurejka, o kojem su objavljeni sledeći odlomci:

„Teško svakom klevetniku, podrugljivcu.

Do reči Uzvišenog:

A ne valja tako! On će sigurno biti bačen u Hutamu! A znaš li ti šta je Hutama? – Vatra Allahova razbuktala, koja će do srca dopirati.“  (Kur’an, 104:1-7)

Umro je kao nevernik.

Primer El-Velida ibn el-Mugire o kojem je Uzvišeni Allah kazao:

„U Sekar (Pakao) ću ga baciti.“ (Kur’an, 74:26)

Pa je on (El-Belida ibn el-Mugire) umro kao nevernik.

Bilo ko od njih da je prihvatio Islam bio bi dokaz protiv Muhammeda, alejhi selam, ali Kur’an je govor Onoga Koji sve zna.

1. v) Kur’anska vest o tome da će Uzvišeni Allah da očisti Poslanika, alejhi selam, od ljudi i od njihovih nasrtaja pri pokušaju njegovog ubistva.

Uzvišeni Allah je kazao:

„I rekli smo ti: ‘Svi su ljudi u Allahovoj vlasti!’“ (Kur’an, 17:60)

Ako Arapi ne podnose da neko vređa njihove konje i njihovu lepotu, šta je onda sa ovim što izruguje njihova božanstva, šta je sa onim koji smatra da su u zabludi njihovi očevi? Zabranjivali su mu, a on nije prestao, pretili su mu da će da ga unište, a Kur’an obaveštava da Njegov Gospodar sve ljudske zavere ima u Svojoj vlasti i da neće uspeti da ga ubiju. Bilo je neminovno da pokušaju da ga ubiju prilikom njegove Hidžre (preseljenja iz Mekke u Medinu), pa je Uzvišeni Allah osujetio njihove namere. I medinski jevreji spremili su zaveru kako da ga ubiju, pa ih je Allah osujetio. Kurejšije su pokušali da ga pobede u bitkama nekoliko puta, ali nisu uspeli. Jevreji su mu potajno usuli otrov na Hajberu, pa ga je Uzvišeni Allah spasio, a jedan od njegovih drugova umro je od tog otrova. Došao je čovek izvukavši svoj mač, sa namerom da ubije Božijeg Poslanika, alejhi selam, pa je ispao mač iz njegove ruke. Umejr ibn Vehb je otišao sa namerom da ga prevari, pa se vratio primivši Islam. Ovako se ispunilo obećanje Uzvišenog Allaha i umro je na postelji, iako su trojica njegovih smernih halifa (pravednih vladara), koji su bili na vlasti nakon njega, bili ubijeni. Niko nije imao više pokušaja ubistva kao što je on imao, ali Božije obećanje ne može da se promeni.

1. g) U njih spadaju reči Uzvišenog:

„Skup će sigurno poražen biti, a oni će se u beg dati!“ (Kur’an, 54:45)

Ovaj je odlomak objavljen u Mekki, niko nije znao njegovo značenje. Omer je kazao: “Koji skup će da bude poražen? Koji skup će da bude pobeđen?” Omer je kazao: “Skup će sigurno poražen biti, a oni će se u beg dati!” Tada je spoznao njegovo tumačenje, obistinilo se ovo obećanje nakon Hidžre u Medinu, nakon što su Kurejšije sakupile vojsku za borbu protiv muslimana na Bedru, Uzvišeni Allah porazio ih je i oni su se u beg dali.

1. d) Uzvišeni Allah je kazao:

„O Poslaniče, kazuj ono što ti se objavljuje od Gospodara tvoga, ako ne učiniš, onda nisi dostavio poslanicu Njegovu, a Allah će te od ljudi štititi. Allah zaista neće ukazati na pravi put narodu koji neće da veruje.“ (Kur’an, 5:67)

Ovaj odlomak je došao kao opomena Poslaniku, alejhi selam, o dostavljanju poslanstva, govoreći o tome jasnije od prethodnog odlomka: “Svi su ljudi u Allahovoj vlasti.” A Allah će Poslanika, alejhi selam, da štiti od ljudi, tako da oni neće moći da mu naude.

Aiša, Allah bio zadovoljan njome, je rekla: “Božijeg Poslanika, alejhi selam, čuvali su sve dok nije objavljen odlomak: “Allah će da te od ljudi štiti.” Rekla je: “Promolio je Verovesnik, alejhi selam, svoju glavu kroz šator i kazao: “O ljudi, ostavite nas, Uzvišeni Allah će da nas štiti.”

Pored mnogobrojnih pokušaja ubistva Poslanika, alejhi selam, i olakšavajućih okolnosti, jer sobe njegovih žena bile su od palminog granja, a nakon objave ovog odlomka to je postalo lakim jer nije imao čuvara, pa i pored toga Uzvišeni Allah čuvao ga je od bilo kakve obmane. Mnogi su vladari bili ubijani, a boravili su u svojim tvrđavama i dvorcima iza gvozdenih vrata, iza robova i čuvara koji su ih čuvali.

đ) U ove primere se ubrajaju i reči Uzvišenog:

„Pa ako ovi u to ne veruju, Mi smo time zadužili ljude koji će u to da veruju.“ (Kur’an, 6:89)

Ovaj je odlomak objavljen kao potpora Poslaniku, alejhi selam, nakon što ga je njegov narod u laž ugonio, obaveštavajući ga o nepoznatoj stvari, a to je da će Allah da odredi poslanstvo narodu koji će da ga nosi i neće da ga negira. Došli su ti dani kada su se muhadžiri (stanovnici Mekke koji su se preselili u Medinu) i ensarije (stanovnici Medine koji su primili Islam) isticali među ljudima noseći ovo poslanstvo onako kako je Uzvišeni Allah ranije obavestio Svoga Poslanika, alejhi selam.

1. e) Taj primer predstavljaju i reči Uzvišenog Allaha:

„Allah obećava da će one među vama koji budu verovali i dobra dela činili sigurno namesnicima na Zemlji postaviti, kao što je postavio namesnicima one pre njih, i da će im zasigurno veru njihovu učvrstiti, onu koju im On želi, i da će im sigurno strah sigurnošću zameniti; oni će samo Meni ibadet (bogosluženje) da čine, i neće Mi u ničemu širk (mnogoboštvo) čineti.“ (Kur’an, 24:55)

Muslimani su iz straha potajno obožavali Allaha, zatim su učinili hidžru (preseljenje, seoba) u Medinu gde su omrkavali i osvitali sa oružjem, pa je jedan drug kazao: “O Božiji Poslaniče, zar ćemo mi čitavo vreme ovako da strahujemo, ili će da dođe dan kada ćemo da budemo sigurni i da ostavimo svoja oružja?” Na to je Božiji Poslanik, alejhi selam, kazao: “Nećete još mnogo morati da budete strpljivi,  kada će da dođe vreme da čovek bez straha sedi nenaoružan.” Nakon toga je objavljen ovaj odlomak koji donosi radosnu vest da će Uzvišeni Allah od muslimana da otkloni strah, da će zapovednicima i namesnicima na Zemlji da ih učini i da će da pomogne njihovu veru mimo drugih vera. Uzvišeni Allah ispunio je Svoje obećanje za vreme života Svoga Poslanika, neka su Božiji blkagoslov i alejhi selam, i nakon njega za vreme života njegovih smernih vladara.

ž) Primer su i reči Uzvišenog:

„Mi ćemo ti dati sigurnu pobedu da bi ti Allah ranije i kasnije krivice oprostio, da bi blagodat Svoju tebi potpunom učinio, i da bi te na pravi put uputio.“ (Kur’an, 48:1-2)

Ovaj je odlomak objavljen odmah posle sklapanja sporazuma na Hudejbiji za koji su muslimani smatrali da je uništio njihove nade, da se, zbog surovih uslova koji su im postavljeni, u njemu nalazi nepravda prema musiimanima. Kur’an je objavljen i u njemu se govori o tome da je, ono što muslimani smatraju porazom, zapravo veličanstvena pobeda za islamsku misiju – poziv. Prošli su dani i muslimani su, nakon ugovora na Hudejbiji, ostvarili pobedu i veličanstvena verska, vojna i politička osvajanja kojim su nakon samo dve godine uspeli da osvoje Meku. Nakon toga su muslimani shvatili ono o čemu ih je Kur’an obavestio pre dve godine.

1. z) U ove primere spadaju i reči Uzvišenog Allaha Koji je kazao:

„Allah je zadovoljan onim vernicima koji su ti se pod drvetom na vernost zakleli. On je znao šta je u srcima njihovim, pa je spustio smirenost na njih, i nagradiće ih skorom pobedom i bogatim plenom koji će uzeti, jer Allah je silan i mudar. Allah vam obećava bogati plen koji ćete uzeti, a sa ovim je požurio i ruke ljudi je od vas zadržao – da bi to bio poučan primer za vernike i da bi vam na pravi put ukazao.“  (Kur’an, 48:18-20)

Ovim odlomcima Uzvišeni Allah je obećao muslimanima tri stvari:

1. skoru pobedu;
2. plen koji će da uzme pri ovoj pobedi i
3. bogati plen u budućnosti.

Obavestio ih je da je to Uzvišeni Allah učinio kao Božanski znak vernicima koji će da učvrsti i ojača njihov iman (verovanje). Obistinilo se ono o čemu je Uzvišeni Allah obavestio i što je obećao:

1. Mesec dana nakon objave ovog odlomka, muslimani su osvojili Hajber;
2. uzeli su bogat plen;
3. ubrzo nakon toga muslimani su uzeli bogat plen, uzimajući blago persijskog vladara Kisre i cezara.
4. i) U ove primere ubrajaju se i reči Uzvišenog Allaha:

„Allah će obistiniti san Poslanika Svoga da ćete sigurno u Časni hram ući sigurni – ako Allah bude hteo – neki obrijanih glava, a neki podrezanih kosa, bez straha. On je znao ono što vi niste znali.“ (Kur’an, 48:27)

Uzvišeni Allah u ovom je odlomku obećao vernicima da će da uđu u Božiju kuću kao hodočasnici, sigurni, obrijanih glava i podrezanih kosa. Oni neće da se boje zlostavljanja od Kurejšija koji su se borili protiv muslimana, zlostavljali su ih i sa gorčinom su ih napadali i koji su vodili bitke protiv njih. Obistinilo se obećanje Uzvišenog Allaha, i ono o čemu ih je obavestio. Ako su oni to smatrali nemogućim, pa On je Taj Koji zna ono što oni ne znaju. Desilo se onako kako je Uzvišeni Allah obavestio u Svojoj Knjizi, pa su muslimani obavili tavaf (kruženje) oko Kabe obrijanih glava, podrezanih kosa, sigurni i bez straha.

1. j) Uzvišeni Allah je kazao:

„Mi, uistinu, Kur’an objavljujemo i zaista ćemo Mi nad njim nadzirati!“ (Kur’an, 15:9)

Obistinilo se ovo obećanje. Uzmi bilo koji Kur’an iz bilo kojeg grada na zemaljskoj kugli koji je štampan u bilo koje vreme i uporedi ga sa svojim Kur’anom, uvidećeš da je to jedna te ista knjiga, da imaju isti broj poglavlja (sura), imena, džuzova (delova) i odlomaka (ajeta), da su im brojevi isti kao i broj slova. Uvidećeš da je bilo koji Kur’an na zemaljskoj kugli isti kao Kur’an iz kojeg učiš, čije učenje slušaš iz različitih radiostanica, dok su nestali originalna Mojsijeva Tora i originalno Isusovo Jevanđelje.

1. k) Uzvišeni Allah je kazao:

„Muhammed nije roditelj nijednom od vaših ljudi, nego je Božiji Poslanik i poslednji verovesnik – a Allah sve dobro zna.“ (Kur’an, 33:40)

Ovim se odlomkom obznanjuje da je Muhammed, alejhi selam, poslednji poslanik i da neće da bude posle njega poslanika. Prošli su dani i evo danas mi živimo u 14. veku (po Hidžri) i potvrđujemo istinitost ove Božanske vesti koja se nalazi u Božijoj Knjizi. Poslanici su sledili jedan iza drugoga na Zemlji, pa čak u jednom vremenu su znala da budu dvojica ili više poslanika.

1. l) U ove primere ubrajaju se i reči Uzvišenog:

„Reci: ‘On je sposoban da pošalje protiv vas kaznu iznad vaših glava ili ispod vaših nogu ili da vas u stranke podeli i učini da silu jedni drugih iskusite.’“ (Kur’an, 6:65)

Muslimani su pitali Božijeg Poslanika, alejhi selam: “Da li će da se obistini ovaj odlomak?” Odgovorio je Poslanik, alejhi selam: “On postoji, ali još se nije obistinilo njegovo značenje.” Zatim je Poslanik, alejhi selam, protumačio da će da se obistini ovaj odlomak u budućnosti, tj. kada narod ne bude pokoran svome Gospodaru, tada će da im se pošalju ove vrste kazni. Muslimani su pitali Abdullaha ibn Mes’uda, r.a, a on je jedan od najvećih tumača Kur’ana, o istinitosti kazne koja će da dođe odozgo i odozdo, pa bi im on odgovarao: “Ovaj odlomak će vreme da protumači.” Mi smo danas svedoci jednog dela ljudskog nasilja, a tako je u Kur’anu došlo za mnoge poslanike koji će da dođu u budućnosti. Prošli bi dani i nepoznate vesti bi se pojavile kao očigledni dokaz istinitosti Uzvišenog Koji je kazao:

„I vi ćete uskoro saznati njegovu poruku!“ (Kur’an, 38:88)

Veličanstveni Kur’an došao je sa Šerijatom[2] – zakonodavstvom koje je poboljšalo stanje ljudi, koje je izvelo najbolji ummet (narod) među ljudima. Pod njegovim okriljem su ljudi različitih boja, nacionalnosti, jezika i domovina. Šerijat je pronašao rešenje svakog problema u različitim zemljama i vremenima. Šerijat je sa svojim Božanskim posebnostima imao jak uticaj zbog pravednih propisa i postojanih vrednosti. On ima elastičnost koja odgovara svim vrstama savremenog života, koje potvrđuju akademije državnog zakonodavstva u našem vremenu, pored svih različitosti te akademije sa našim verovanjem. Primeri ovog svedočanstva su sledeći:

1. Pravnik Santiljana, u svojoj knjizi kaže:

„U islamskom zakonodavstvu nalazi se sve ono što je muslimanima neophodno za građansko pravo, a da ne kažemo: ‘U njemu se nalazi sve što je potrebno celom čovečanstvu.’“

2. Jedan od cenjenih stranih pravnika muslimanima kaže:

„Vaše je islamsko zakonodavstvo veoma široko, do tog stepena da se uvek čudim kad razmišljam da vi ne izvodite iz njega metode i propise koji odgovaraju vašem vremenu i vašim zemljama.“

3. Libanski hrišćanski pravnik Selim Baz kaže:

„Sa potpunom sigurnošću tvrdim da se u islamskom zakonodavstvu nalaze svi propisi vezani za ugovore, poslovanje, presude i obaveze.“

4. Poznati nemački pravnik Kohler kaže:

„Nemci su se razmetali pred drugima, pronalaskom teorije o prisili i njenom uvođenju u njemačko građansko pravo koje je izdato 1797. godine. Pojavila se knjiga dr. Mahmuda Fethija u kojoj opširno govori kako ljudi koji se bave islamskim zakonodavstvom tumače ovaj princip. On je obelodanio da islamski pravnici o tome opširno govore počev od osmog veka nove ere. Najprikladnije je da nemački zakon prepusti delovanje po ovom principu narodu koji je za njega znao deset vekova pre Nemaca, a ti ljudi su nosioci islamskog zakonodavstva.“

5. Profesor prava na Harvardskom univerzitetu, u svojoj knjizi ‘Duh svetske politike’, izdatoj 1932. god., kaže:

„Put napretka islamskih vladara nije bio u prihvatanju zapadnih metoda u kojim vera nema udela u ljudskom svakodnevnom životu, niti to čine zakon niti nebeski poredak. Naprotiv čovek mora u veri da pronađe osnovu za razvoj i napredak i da se ponekad zapita: ‘Šta ako islamski poredak može da stvori nove propise i izda postojane propise koji odgovaraju potrebama savremenog života?’ Odgovor bi na ovo pitanje bio: ‘U njegovom poretku postoji potpuna unutrašnja spremnost za razvoj, čak za nepredak koji je poželjniji više od identičnog poretka. Poteškoća nije u nedostatku sredstava za razvoj i preporod u islamskom zakonodavstvu, nego u nedostatku afiniteta za njegovom primenom. Ja osećam svim svojim bićem da kažem istinu kada priznajem da se islamsko zakonodavstvo u mnoštvu sastoji od svih neophodnih načela za preporod.“

6. Profesor Čeira, direktor Pravnog fakulteta na Bečkom univerzitetu na simpoziju pravnika 1927. god, je kazao:

„Čovečanstvo će da se ponosi svojom pripadnošću čoveku kao što je Muhammed, jer je on pored svoje nepismenosti bio u mogućnosti, pre više od deset vekova, da dođe sa zakonodavstvom. Mi Evropljani bićemo najsrećniji ako dođemo do njegovog savršenstva nakon dve hiljade godina.“

7. Profesor Lampjer je na Međunarodnom komparativnom simpozijumu, održanom u Hagu augusta 1932. godine, obznanio svoju ocenu Šerijata sa pravne strane.
8. 8. Međunarodni simpozijum, takođe, održan u Hagu augusta 1937. godine, proglasio je sledeće:
9. a) Islamsko zakonodavstvo smatra se osnovom opšteg zakonodavstva, tj. islamsko zakonodavstvo postalo je izvor međunarodnog pravosuđa, medunarodnih zakona, ne radi toga da bi učinilo nadmoćnim narod iz kojeg potiče Šerijat, nego radi njegove vrednosti i njegove unutrašnje snage koja je nametnula samu sebe.
10. b) Održan je simpozijum koji je obznanio da je Šerijat samostalan, odvojen od bilo čega drugog i nije uzet iz bilo kojeg drugog zakona.

.9 Na simpozijumu za međunarodne advokate, održanom u Hagu 1948. godine, izdata je preporuka o proučavanju Šerijata na način komparativne studije.

10. Organizacija za opšti međunarodni zakon priznala je Muhammeda ibn Hasana eš-Šejbanija, učenika Ebu-Hanife, za prvog začetnika opšteg međunarodnog prava.
11. Za vreme održavanja Sedmice islamskog prava u Parizu, predsednik francuskih advokata je kazao:

„Ne znam kako da se postavim prema onome što nam je predstavljeno o beživotnosti Šerijata i islamskog prava, koji nemaju kvalifikacije kao osnove za razvoj zakonodavstva. Sve ovo što sam čuo, bez sumnje, potvrđuje delotvornost Šerijata zbog dubine, originalnosti, preciznosti, mnogobrojnih ogranaka i podesnosti prema svim događajima.“

Simpozijum je doneo odluku o sledećem:

1. Priznanje načela islamskog prava za zakonodavnu vrednost koja ne može da se opovrgne.
2. 2. Različitost fikhskih mezheba (pravnih škola) sadrži zakonodavno blago, koje je daleko od čuda, iz kojeg islamsko pravo (fikh) odgovara na sve potrebe života.

Ovaj Šerijat, koji je postojan i elastičan, na koji vreme nije uticalo, koji ostvaruje pravednost i sreću za čoveka, u svako vreme i na svakom mestu, predstavlja znak i Božanski dokaz koji svedoči da je njegov Gospodar, Allah Čije znanje obuhvata svaku čovekovu potrebu, kao što svedoči da je Poslanik, koji nije znao da čita i piše, onaj koji dostavlja ono što mu se objavljuje od njegovog Gospodara.

Kur’an je još uvek onakav, kako ga je opisao Božiji Poslanik, alejhi selam: “Ne prestaju njegova čuda, niti učenjaci mogu da ga se zasite.” Kako vreme prolazi, kako se iznova otkrivaju njegove mu’džize (čuda) i otkako su ljudi ušli u vek svemirskih nauka, pronašli su da se u Božijoj Knjizi (Kur’anu) nalaze vesti čije će znakove Allah da im pokaže u svemirskim prostranstvima.

Uzvišeni Allah je kazao:

„Mi ćemo im pružati dokaze Naše u prostranstvima svemirskim, a i u njima samim, dok im ne bude sasvim jasno da je Kur’an istina.“ (Kur’an, 41:53)

Postoje mnogobrojni znakovi koji su se u svemirskim prostranstvima pojavili pred naučnicima svemira, a o kojim je Uzvišeni Allah obavestio Svoga Poslanika, alejhi selam, ili je na njima zasnovao svoj propis ili je na njih ukazao.

Kao dokaz ove istine, navešćemo nekoliko primera:

1. Uzvišeni Allah zabranio je brak sa sestrama po mleku.

Uzvišeni Allah je kazao:

„Zabranjuju vam se majke vaše, i kćeri vaše, i sestre vaše, i sestre očeva vaših, i sestre majki vaših, i bratanice vaše, i sestrične vaše, i pomajke vaše koje su vas dojile, i sestre po mleku.“ (Kur’an, 4:23)

Dr. Ibrahim er-Ravi objašnjava nam tajnu ove zabrane, pa kaže: „Savremena je medicina u stanju da otkrije pregradu tajni zabrane braka, u islamu, između braće i sestara po mleku. Proučavanja savremene medicine utvrdila su da se na dete, koje se hrani mlekom žene, prenose nasledni faktori. Isto tako prenosi se i osećaj nežnosti kao i psihološke reakcije koje ostavljaju traga prilikom dojenja iz ženskih prsa i njegovog pribijanja u njenom naručju. Nova tkiva i ćelije koje nastaju u dečijem telu i njegovim organima razvijaju se kao deo prenesen iz tela žene dojilje, gde se prenosi deo njenih ćelija i tkiva mlekom koje je pripremljeno za izgradnju novog tela i za stvaranje novih, živih tkiva i ćelija.“

Tako su stvoreni jedinstveni nasledni faktori kod brata i sestre po mleku, što uzrokuje nedostatak u potomstvu.

2. Elementi privlačenja koji se ne vide:

Naučni napredak otkrio je da je centar teže svake planete i svake zvezde na nebesima, uglavnom, u njenoj unutrašnjosti, blizu centra njenog središta. Pored toga što su ove planete i zvezde u neprestanom kretanju, udaljenost između centara teže između ovih planeta i zvezda je stabilan – ne povećava se niti smanjuje. Ovo ukazuje na to da postoje elementi privlačnosti koji se ne vide, a koji, pored kretanja koje obuhvata sva ova tela, čuvaju centre teže u nebeskim telima na određenoj udaljenosti. Kur’an je ukazao na ove elemente koji se ne vide, u rečima Uzvišenog:

„Allah je nebesa, vidite ih, bez stubova podigao, zatim se nad Aršom (prestoljem) uzvisio, i Sunce i Mesec potčinio, svako se kreće do roka određenog; On upravlja svim i potanko izlaže dokaze da biste se uverili da ćete pred Gospodara svoga stati.“ (Kur’an, 13:2)

3. Crna vatra.

Godine 1974. istraživači su otkrili da na nebesima postoji crna zvezda, da ima jaču toplotu nego zvezde koje svetle belom bojom, a da bele zvezde imaju veću toplotu od crvenih zvezda koje svetle crvenom bojom.

Tako su istraživači saznali da je crna vatra najjača vrsta toplote za koju se do danas saznalo. Poslanik, alejhi selam, obavestio je o tome, svojim hadisom koji nosi istinu, u vreme u kojem čovečanstvo nije moglo da pretpostavi da uopšte postoji crna vatra. Poslanik, alejhi selam, je kazao:

„Gorela je vatra (Pakao) hiljadu godina, dok nije pocrvenela, zatim je gorela još hiljadu godina, dok nije pobelela, zatim je gorela još hiljadu godina, dok nije pocrnela, i onda je postala crna i tamna.“ Ovaj hadis beleže Et-Tirmizi, Ibn-Madže, El-Bejheki drugi. Istinu je kazao Uzvišeni Allah govoreći o Svome Poslaniku, alejhi selam:

„On ne govori po hiru svome – to je samo Objava koja mu se obznanjuje.“ (Kur’an, 53:2-3)

4. Barijera između dva mora.

Istraživači su dokazali da se morska i rečna voda ne mešaju jedna sa drugom. Pronašli su da se kod Gibraltara voda Sredozemnog mora ne meša sa vodom Atlantskog okeana, pa se voda Sredozemnog mora spušta ispod vode okeana jer je Sredozemno more slanije od okeana. Muhammed, alejhi selam, nije posmatrao sastajanje mora i reka, niti je posedovao bilo šta od aparata za istraživanje i analizu, kako bi razumeo šta znači ovaj odlomak:

„Pustio je dva mora da se dodiruju, između njih je pregrada i oni se ne mešaju.“ (Kur’an, 55:19-20)

Tu postoji dodirivanje, ali i pregrada, a Svemogući kaže:

„Onaj Koji je Zemlju prebivalištem učinio i kroz nju reke proveo i na njoj brda nepomična postavio i dva mora pregradio. Zar pored Allaha postoji drugi (istinski) Allah! Ne postoji, nego većina njih u neznanju živi.“ (Kur’an, 27:61)

Božanski znaci su u Božijoj Knjizi (Kur’anu) mnogobrojni. Neka od njih smo prethodno spomenuli, a Uzvišeni Allah učinio ih je suštinom poslanstva. Nalaze se u Knjizi u kojoj je obznanio šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno, u njoj se nalazi jasni dokaz za sve ono što je čoveku neophodno na zemlji. Ove znake će da pronađe svako ko razmišlja o Božijoj Knjizi.

„Kako oni ne razmisle o Kur’anu, ili su im na srcima katanci!“ (Kur’an, 47:24)

Uzvišeni Allah sačuvao je ovu Knjigu, kao što je sačuvao jasne dokaze koji se nalaze u njoj a koji potvrđuju Njegovog Poslanika, alejhi selam, sve do Sudnjeg dana. Ovi Božanski znakovi su Božiji dokaz da je Muhammed Božiji poslanik:

„Allah svedoči da je istina ono što ti objavljuje, objavljuje ono što jedini On zna, a i anđeli svedoče; a dovoljan je Allah kao svedok.“ (Kur’an, 4:166)

Ovi Božanski znaci svedoče o Njemu i da je Kur’an Knjiga koja je došla od Allaha.

Uzvišeni Allah je kazao:

„Zar je onaj koji želi samo ovaj svet kao onaj kome je jasno ko je Gospodar njegov, na što se nadovezuje Kur’an kao svedok Njegov, i još pre njega Knjiga Mojsijeva, putovođa i milost? To su oni koji veruju u njega. A onima koji su se protiv njega urotili, vatra će boravište biti. Zato ti nikako ne sumnjaj u njega, on je zaista istina od Gospodara tvoga, ali većina ljudi neće da veruju.“ (Kur’an, 11:17)

 Stanovište Arapa prema Kur’anu i njegovom izazovu

Uzvišeni Allah poslao je Muhammeda, alejhi selam, njegovom narodu i naredio mu da dostavi poslanstvo, pa ga je njegov narod u laž ugonio, a pametni su od njega tražili dokaz njegovog poslanstva i jasni dokaz njegovog verovesništva. On ih je obavestio o tome da je dokaz njegovog poslanstva Kur’an koji je objavljen Božijim znanjem, koji nosi dokaz njegove istinitosti. U njemu se nalaze Božanski znaci koji su dovoljni onome ko razmišlja. Niko od ljudi i džina nije u stanju da sačini nešto slično njemu, ili čak deset sličnih poglavlja, ili jedno slično poglavlje.

Uzvišeni Allah je kazao:

„A ako sumnjate u ono što objavljujemo robu Svome, načinite vi jednu suru (poglavlje) sličnu objavljenim njemu, a pozovite i božanstva vaša, osim Allaha, ako istinu govorite. Pa ako ne učinite, a nećete učiniti, onda se čuvajte vatre, za nevernike pripremljene, čije će gorivo biti ljudi i kamenje.“ (Kur’an, 2:23-24)

Nepristrasni su posmatrali Božiji govor i posvedočili da je ovaj govor Božiji govor i da nijedan ljudski govor nije njemu sličan. Oni svedoče da je Muhammed, koji nije znao da čita i piše, živeo među njima, godinu za godinom, niko od njega nije čuo nijednog pesničkog stiha, izreke, a ni on nije bio u stanju da sačini jedno poglavlje slično Kur’anu.

Oni koji su se uznosili, razmišljali su o Božijem govoru, pa su uvideli da je kur’anski jasni dokaz prevladao njihova srca, pa su zabranili sebi i svojim pristalicama da ga slušaju. Kur’an je zabeležio ovaj njihov stav, prekoravajući ih.

Uzvišeni Allah je kazao:

„Oni koji ne veruju govore: ‘Ne slušajte ovaj Kur’an, nego pravite buku da biste ga nadvikali!’“ (Kur’an, 41:26)

Odbacivali su onoga za koga se znalo da je tolerantan prema slušanju Božije Knjige koja je rečitija od njihove književnosti, koja ih je nadmašila svojom stilistikom, a oni su književnici i stilisti.

Došla je sezona dolaska plemena – a Kurejšije nisu složni, niti imaju jedinstven odgovor oko Muhammeda, alejhi selam. Sastali su se kod El-Velida ibn el-Mugire, Halidovog oca.

On je kazao: „Skupine Arapa vraćaju se, pa dogovorite se šta ćete o njemu reći i ne hvatajte u laž jedni druge.“

Rekli su: „Reći ćemo vračar.“

Kazao je: „Tako mi Allaha, on nije vračar. On ne mrmlja i ne govori rimovano.“

Rekli su: „Lud.“

Kazao je: „On nije lud, niti je razjaren, niti ima sumnji.“

Rekli su: „Pesnik je.“

Kazao je: „On nije pesnik. Poznajem svo pesništvo.“

Rekli su: „Da kažemo onda, čarobnjak.“

Kazao je: „On nije čarobnjak.“

Rekli su: „Šta onda da kažemo?“

Kazao je: „Za sve što ste do sad rekli, ja znam da ne odgovara, a najbliže je da kažemo da je čarobnjak, jer on opčinjava, rastavlja oca i sina, rastavlja čoveka od njegovog brata, muža i ženu, rastavlja čoveka od njegove porodice.“

Razišli su se i sedeli su pokraj puteva upozoravajući ljude da će ih Muhammed, alejhi selam, ako ga budu slušali, da će da ih opčini svojim govorom. Uzvišeni Allah objavio je Kur’an koji je zabeležio ovaj dijalog i koji preti onome ko tako razmišlja.

Uzvišeni Allah je kazao:

„Meni ostavi onoga koga sam ja izuzetkom učinio i bogatstvo mu ogromno dao, i sinove koji su sa njim, i čast i ugled mu pružio – i još žudi da uvećam! Nikako! On, zaista, prkosi ajetima Našim, a natovariću ja njemu teškoće, jer je smišljao i računao, i proklet bio, kako je proračunao! I još jednom, proklet bio, kako je proračunao! Zatim je pogledao pa se onda smrknuo i namrštio, i potom se okrenuo i uzoholio i kazao: ‘Ovo nije ništa drugo do vradžbina koja se nasleđuje.’“ (Kur’an, 74:11-24)

Prošle su dvadeset i tri godine, a Kur’an izaziva one koji u laž ugone, da dođu sa surom (poglavljem) sličnom njegovoj, da održe skup, kao što su skupovi na kojim se takmiče govornici i pesnici, kako bi utvrdili čije su reči najbolje. Nisu to mogli, a neki od njih su se uzoholili, govoreći: „Samo da želimo, rekli bismo nešto slično ovom…“ Ali nisu imali hrabrosti da dođu sa bilo čim od toga, nego su pribegli borbi i trošenju imovine. A bilo im je dovoljno da dođu sa sličnom surom, umesto da se bore i troše imovine i sami sebe, posebno što je to sveopšta prilika, i što je dugo vreme. Ali, oni su priznali da su nesposobni, pa su rekli: “Ovo je govor koji opčinjava. Onaj ko ga čuje, njegovo srce biva opčinjeno.” Ali njihov inat bio je ograničen. Poslanik, alejhi selam, još nije bio umro, a islamske zastave su se vijorile širom Arapskog poluostrva. To je dokaz Muhammedu, alejhi selam, o istinitosti njegovog verovesništva. Čovek će da se začudi zbog uticaja Kur’ana koji ima na Arape, jer je to jak uticaj! Uzrok tome vraća se na to da je Kur’an objavljen na njihovom jeziku, i nijedan njegov izraz im nije nepoznat. Oni su književnici i stilisti, koji, bez sumnje, imaju najviše mogućnosti da spoznaju kur’ansku stilistiku i njegovu čudotvornu čistoću jezika. I danas je poznat ovaj uticaj Kur’ana na ljude, shodno njihovom razumevanju arapskog jezika kao i njihovom razumevanju njegovih stilskih odlika.

OSTALI DOKAZI ISTINITOSTI MUHAMMEDOVOG – ALEJHI SELAM – POSLANSTVA

Neobičnosti

Uzvišeni Allah uredio je svemir po poznatim zakonitostima i određenim zakonima. Ove je zakonitosti i zakone Uzvišeni Allah stvorio za nas kako bi sve što je u svemiru bilo usklađeno prema njima.

Uzvišeni Allah Poslaniku, alejhi selam, dao je mnogobrojna čuda, kojima je bila svedok generacija koja je živela u vreme Poslanika, alejhi selam. Ova čuda kojim je Uzvišeni Allah potpomogao Muhammeda, alejhi selam, različita su od čuda kojima je Uzvišeni Allah potpomogao prethodne poslanike, jer su zabeležena u Božijoj Knjizi, u kojoj nijedno slovo nije izmenjeno. Ko god je slušao Božiju Knjigu – Kur’an, bio musliman ili nevernik, niko od njih nije je zanegirao. Zatim u istoriji ne postoji ništa slično hadisu (govoru Poslanika), u vezi sa njegovim pamćenjem, utvrđivanjem tačnosti i verifikacijom. Isto tako, ne postoji ništa slično Poslaničkoj siri – biografiji, koja je zašla u sve pore Poslanikovog, alejhi selam, života do te mere da je biografija Poslanikova, alejhi selam, i dan-danas, na zemaljskoj kugli, preciznija od životopisa bilo kojeg velikana.

Ovi naučni, islamski izvori ističu se po tome što su zaposlili muslimane, pa su uspostavili škole koje će da se bave njihovim proučavanjem, donirali su u tu svrhu mnoge donacije i počastili su sve one koji su se istakli svojim znanjem na ovim poljima. Tako su Kur’an, hadis i sira – istorijski zapisi koji nemaju premca u istoriji. O ovim istorijskim zapisima nalazimo:

1. U Kur’anu

Uzvišeni Allah potpomogao je Svoga Poslanika, alejhi selam, kada je spustio san kao sigurnost na njegove vojnike, u bici na Bedru, kada je spustio kišu na njih kako bi ih njome očistio i kako bi njihove korake učvrstio, da ne bi nestali sa Zemlje. Uzvišeni Allah umanjio je broj nevernika u njihovim očima, a povećao je njihov broj u očima nevernika kada se bitka rasplamsala. Uzvišeni Allah spustio je vojsku anđela kako bi se borili u redovima muslimana, kao što je spustio vojsku koja ga je štitila prilikom njegove Hidžre – preseljenja – iz Meke u Medinu. Isto tako, prekrio ih je san u Bici na Uhudu, kao što mu je potčinio vetar u borbi protiv ahzaba – saveznika. Uzvišeni Allah preveo je Svoga Poslanika iz Mesdžidul – harema (Hrama u Meki) do Mesdžidul – akse (Hrama u Jerusalimu), kao što ga je proveo do Sidretul-munteha. Njegov narod ga je u laž ugonio, pa im je pristupio sa dokazom koji je potvrđivao njegovu istinitost, pa su se pomirili sa tim dokazom.

Uzvišeni Allah je kazao:

„Hvaljen neka je Onaj Koji je u jednom času noći preveo Svoga roba iz Hrama časnog u Hram daleki, čiju smo okolinu blagoslovili.“ (Kur’an, 17:1)

Kurejšijski nevernici tražili su od njega da im opiše Mesdžidul-aksu, pa je precizno opisao. Oni su rekli: “Što se tiče ovoga, istinu je kazao.” Drugi su, čak, tražili od njega da ih obavesti o njihovom karavanu, pa ih je obavestio i opisao im karavan, dao je tačan dan njenog dolaska. Karavan je došao u određeni dan i bio je onakav kako ga je opisao.

Mesec se rascepio na dve polovine i većina nevernika je rekla: “Opčinio nas je Muhammed.” A rekli su i: “Gledajte šta će da kažu putnici. Muhammed ne može sve ljude da opčini.” Došli su putnici i rekli su isto. Uzvišeni Allah je u vezi sa ovim događajem kazao:

„Bliži se čas i Mesec se raspolutlo! A oni, uvek kada vide čudo, okreću glave i govore: ‘Čarolija neprestana!’ Oni ne veruju i povode se za prohtevima svojim, a sve je već određeno.“ (Kur’an, 54:1-3)

Nevernici su čuli ove odlomke, pa su rekli: “Ovaj Kur’an je laž.” Bila im je dovoljna i najmanja greška, koju bi pronašli u Kur’anu, pa da potvrde kako istinu govore kad kažu da je nešto laž, ali, očigledne istine ostavile su ih nemim.

2. U hadisu i siri (životopisu) poslanika Muhammeda, alejhi selam

Sve prethodne neobičnosti koje Kur’an beleži, navode se pojedinačno u knjigama iz hadisa i sire. U knjigama iz hadisa i sire, navedene su mnogobrojne neobičnosti koje su se dešavale u islamskim društvima i njihovim zajednicama. Neki muslimani su ih prenosili u svoje vreme, dok su ih drugi prećutkivali znajući da je to istina. Da je to bila laž, oni ne bi ćutali, jer su oni ti koji se u ime Allaha ne boje ničijeg prekora. U ove neobičnosti ubrajaju se: govor drveća, kamenja i kamenčića i njihovo svedočenje o njegovom verovesništvu; tesbih (slavljenje Allaha) koji je činila hrana; govor životinja; izviranje vode između prsta Poslanika, alejhi selam, kako muslimani ne bi imali potrebe za vodom u toku putovanja i ratova; umnožavanje malo hrane koja je dovoljna samo za jednu-dve osobe, kako bi zadovoljila potrebe desetina i stotina muslimana; lečenje ljudi sa određenim manama; pojava neobičnih tragova na onome što bi Poslanik, alejhi selam, dotakao. Sve ovo i ostalo dešavalo se kao potvrda Božijeg Poslanika, alejhi selam, kao njegova potpora i kao svedočanstvo ljudima o istinitosti njihovog Verovesnika, alejhi selam. Cilj ovih neobičnosti je bio u podupiranju jasnih dokaza i znakova sa kojim je Veličanstveni Kur’an, dolazio, što dokazuje da su od Uzvišenog Allaha. Ove neobičnosti pomogle su nekim ljudima da spoznaju Božijeg Poslanika, alejhi selam, i da posvedoče u njegovo poslanstvo.

Svedočanstvo stanja u kojim se Poslanik nalazio

Mnogobrojni su dokazi Muhamedovog, alejhi selam, poslanstva. Njegova, alejhi selam, stanja – a ona su jasnija od života bilo kojeg velikana na zemaljskoj kugli – svedočanstvo su i jasni dokaz. Ona su svedoci koji dokazuju da onaj ko ima ovakva stanja može da bude samo Verovesnik, Poslanik. Neophodno je da izađe na videlo istina o čoveku, na osnovu njegovih stanja. Pa, čak, ako se i izgube na neko vreme, ta stanja moraju da se pojave. Što se tiče Muhammeda, alejhi selam, njegova biografija je očigledna i sve više izlazi na videlo, otkako su muslimani podložni oponašanju i sleđenju nevernika silnika, radi novca i klevete. Kakva su, onda, bila stanja Poslanika, alejhi selam?

1. Nije politički vođa

Politički vođa je onaj ko laska i ugađa narodu, naročito u njihovom verovanju, ili je to, čak, osoba koja, kada se jedna grupa ljudi suprotstavi drugoj, nastoji da sakupi druge jače grupe kako bi bile pomoć i zaštita napadnutoj grupi. Politički vođa vodi računa o tome da zadovolji ljude, ili da napravi kompromis između želja svojih sledbenika. Muhammed, alejhi selam, kao i drugi, pronalazi plodno tlo u svom pozivu kako bi se borio protiv stranaca koji nepravedno osuđuju Arape, kao što su Persijanci i Vizantinci, sve dok ne pridobije u svoje redove Arape ili dostojanstvenike, ili dok ne bude u mogućnosti da uskovitla klasnu podelu, kako bi imao veliku većinu, ili njihov veći deo, u svojim redovima, ili da im objavi moralni rat kako bi u svoje redove doveo ljude uzvišenih moralnih vrednosti. Ali, Poslanik, alejhi selam, izašao je pozivajući sve ljude u veru što je uzrokovalo da protiv njega budu i staro i mlado, i siromah i bogat, a on je napadao ono što im je bilo najuzvišenije a to je njihova vera i trgovina. Uništenje kipova značilo je prestanak dolaska Arapa u posetu Meki, a samim tim i onemogućavanje stanovnika Meke da dođu do ogromnih ekonomskih koristi. Zbog toga su se oni i borili protiv Poslanika, alejhi selam, i njegovih pristalica, progoneći ih iz Meke, a oni su bežali sa svojom verom, daleko od imovine i potomstva.

Da li je ovo političko ponašanje? On ne poziva ljude ni u šta drugo do u obožavanje Jednog Jedinog Allaha. On ne stavlja na iskušnje svoje sledbenike osim kako bi njima bio zadovoljan njihov Gospodar na Sudnjem dan!!

Kurejšije su ti koji su Poslaniku, alejhi selam, ponudili poglavarstvo, imovinu i ugled kako bi ostavio svoj poziv, ali Kurejšije nisu dobili ništa drugo do žestoko odbijanje i odluku o nastavljanju njegovog poziva, u vreme kada su drugovi još uvek bili zlostavljani, ili progonjeni. Nakon što je ostvario pobedu, nije gazio po svili, niti je obukao brokat, niti se nakitio zlatom. Njegova je kuća bila kao najjednostavnije ljudske kuće, a znalo je da prođe i dva meseca a da se u njegovoj kući ne zapali vatra (skuva jelo). Slušajući svoju tetku Aišu, r.a, kako priča o ovome, Urve ju je upitao: “Tetka, od čega ste živeli?” Odgovorila mu je: „Od vode i datula.“

Jednom je Omer ibn el-Hattab video Poslanika, alejhi selam, na istrošenoj prostirci koja je ostavila traga na njegovom, alejhi selam, telu, pa je zaplakao, na šta mu je Poslanik, alejhi selam, kazao: ‘Zašto plačeš?” Kazao je:”Kako je Kisri i Cezaru (vladari Persije i Vizantije), spavaju na svili i brokatu, a ti si Božiji Poslanik, a na tvojoj strani ostaje trag?” Kazao je Božiji Poslanik, alejhi selam: “O Omere, zar ne voliš više da njima bude ovaj svet, a nama Večnost?“

Nakon što su muslimani pobedili, došlo je blago Božijem Poslaniku, alejhi selam, a njegove žene su želele da uzmu nešto od tog blaga, pa su tražile od njega da im da jedan deo. Kao odgovor na njihovu molbu, objavljen je plemeniti odlomak u kojem se kaže:

„O Verovesniče, reci ženama svojim: ‘Ako želite život na ovome svetu i njegov sjaj, onda se odlučite, daću vam pristojnu otpremninu i lepo ću vas otpustiti. A ako želite Allaha, i Poslanika Njegovog, i onaj svet, – pa, Allah je, onima među vama koji čine dobra dela pripremio nagradu veliku.“ (Kur’an, 33:28-29)

Da li je ovo biografija političkog vođe!?

Narodi su u to vreme smatrali da njihovi velikodostojnici i vođe imaju pravo da uživaju u zemaljskim dobrima. Koliko narod bude jak i ugledan toliko će njihovi velikodostojnici da imaju i raskoši, toliko će da budu i superiorni, prema shvaćanjima tog vremena, dok je u to vreme na zemaljskoj kugli jedino Poslanik, alejhi selam, živeo suprotno prethodnim velikodostojnicima. Kakvu je on korist imao od teškog života? Zašto je bio ravnodušan prema njemu? Nakon pobede, mogao je udobnije da živi. Zašto mu niko nije na tome prigovorio?

Poslanik, alejhi selam, mrzeo je da se ističe među drugovima i sedao bi pored onog ko je poslednji sedeo na kružoku. Mrzeo je da ljudi pred njim ustaju. Neki su drugovi hteli da ga veličaju i hvale, pa im je kazao: “Nemojte preterano da me uzdižete i hvalite, kao što su to učinili hrišćani sa Mesijom, sinom Marijinim.” Njegova je biografija ostavila traga na pravedne vladare, kao i na njegove drugove.

Učio je pred ljudima Kur’an u Kojem se nalazi prekor njegovog Gospodara zbog nekih njegovih postupaka. Svaki političar strahuje od bilo kakve manjkavosti ili greške koja bi mogla da se desi na bilo koji način ili po bilo koju cenu, dok je Poslanik, alejhi selam, morao da  dostavi, pa makar u tome bio i prekor. Ovo su neki odlomci u kojim se navodi prekor Božijem Poslaniku, alejhi selam, a koje je on učio pred ljudima onako kako mu je dostavljeno od njegovog Gospodara:

„On se namrštio i okrenuo zato što je slepac njemu prišao. A šta ti znaš, možda on želi da se očisti, ili pouči pa da mu pouka bude od koristi? Onoga koji je bogat, ti njega savetuješ, a ti nisi kriv ako on neće da veruje; a onoga koji ti žureći prilazi i strah oseća, ti se na njega ne osvrćeš.“ (Kur’an, 80:1-10)

„Molio ti oprosta za njih ili ne molio, molio čak sedamdeset puta, Allah im neće oprostiti.“ (Kur’an, 9:80)

2. Da li je bio društveni reformator?

Muhammed je bio Božiji Poslanik, Verovesnik, i nema sumnje da je on u svom svojstvu Poslanika, reformisao sve oblike ljudskog života. Neprijatelji islama, koji žele da oslabe Muhammeda, alejhi selam, tvrde da je iskoristio priliku da pod imenom vere reformiše društvene prilike za koje je smatrao da su iskvarene. Hajde da pogledamo stanje Poslanika, alejhi selam, kako bismo videli da li da poverujemo u ono što su oni smatrali?

Onaj ko poziva u reformu, svoje napore usmerava ka svom cilju, a šta je Muhammed, alejhi selam, imao od toga da sebe i svoje drugove izlaže propasti, zbog pitanja Božije jedinstvenosti i iskrenosti u obožavanju Uzvišenog Allaha, a što je izgledalo tako daleko od ovog cilja? Ostao je ustrajan u svom pozivu i pored  to ga što su njegovi sledbenici žestoko zlostavljani, i pored izolacije, bojkota i progona iz vlastite domovine. Koja je to, onda, društvena reforma?

Zašto je svoje sledbenike zadužio obavljanjem noćne molitve, kao i svakodnevnih namaza i obavljanjem posta jedan celi mesec, a ove se stvari ubrajaju u islamske temelje? Kakve veze ima sve ovo s pozivom u reformu određenih društvenih prilika?!

Zašto je kritikovao jevreje i hrišćane, posećivao ih i pozivao da ostave svoju veru i da prihvate Islam? Kakve veze ovo ima s reformom društvenih prilika Kurejšija? Njegov poziv celom čovečanstvu, njegovo objavljivanje da je on pečat poslanika i verovesnika, kakve veze sve ovo ima s pokušajem reforme nekih društvenih prilika?

Obaveznost kupanja nakon polnog odnosa, potvrđenost kupanja svakog petka, uzimanje abdesta pet puta na dan u prirodi pustinjskog karaktera, kakve veze ima sve ovo s pokušajem reforme društvenih prilika? Zar sve ovo ne svedoči da su ovo stanja Poslanika, alejhi selam, koji dostavlja od svoga Gospodara i niko drugi za to neće račun da polaže.

3. Istaknuti znaci stanja Poslanika, alejhi selam.

Poslanik, alejhi selam, poslat je u vreme u kojem je svet bio pripravan za njegovo pojavljivanje, u vreme u kojem su sledbenici Knjige umnogome govorili o dolasku Poslanika. Došao je u tačno vreme i niko se posle njega nije pojavio.

Znak (pečat poslanstva) koji se nalazio na njegovoj plećki, odgovara radosnim vestima o njemu, koje se nalaze u prethodnim Božanskim knjigama.

Četrdeset godina pre poslanstva živeo je među svojim narodom i oni su ga nazvali Es-Sidik, El-Emin (Iskreni, Poverljivi), a njegovi neprijatelji nisu mogli da pronađu nijednu laž ili loše delo po kojem bi bio poznat.

Kada mu je spuštena Objava, otišao je svojoj ženi preplašen i drhteći, pa je kazao: “Pokrijte me, pokrijte me.” Da je to bila izmišljotina, istorija ne bi zastala kod ovog događaja beležeći ga.

Kada bi se sastajao s anđelom Gavrilom, Poslanik, alejhi selam, padao bi u nesvest, a s njegovog čela bi tekao znoj u danu koji bi bio izrazito hladan. Da li čovek može da uradi nešto slično ovome? Kakvu ima potrebu za tim? Osim toga što je spajanje sa svetom anđela zahtevalo posebnu pripravnost, kada bi se onesvestio Božiji Poslanik, alejhi selam, bivao bi pokriven sve dok se ne završi silazak Objave.

Poslanik, alejhi selam, ne bi naređivao ljudima nešto a da to prvi ne bi uradio, kao što im ne bi zabranjivao nešto čega se ne bi prvi klonio. Zašto bi samog sebe opterećivao mnogobrojnim odgovornostima, ako on nije Božiji Poslanik?!

Poslanik, alejhi selam, ustajao bi noću i mnogo molitvu obavljao, delio je sve ono što bi se našlo kod njega, sve dok nije umro, i tada je njegov štit bio založen kod jevreja i to je jedino ostalo iza njega njegovoj porodici.

Kada je umro Ibrahim, sin našeg Muhammeda, alejhi selam, pomračilo se Sunce u vreme njegovog ukopa, a muslimani su dovikivali jedni drugima: “Ovo je Božiji znak…” i pomračenje Sunca toga dana bio je jedan od postojanih astronomskih događaja koji su, u poslednje vreme, potvrdili astronomski proračuni. Ako Poslanik, alejhi selam, pripada onima koji “love” čudesa i ne poriču ih, bili bi u mogućnosti da se pozovu na njih – da je to tako – Bože, Ti mi oprosti! – ovo čudo bi ga obavezalo da ne govori o njemu, niti da se poziva na njega, niti da ga poriče. Ali Poslanik, alejhi selam, u trenutku svoje žalosti nije zaboravio poverenje upute koji je nosio vernicima, i u tom trenutku ih podsetio govoreći: “Sunce i Mesec dva su Božija znaka, ne pomračuju se radi nečije smrti niti radi nečijeg života.” (Beleže Buharija i Muslim)

Ovo je samo mali deo mnogih primera koji postoje.

 Odnosi Poslanika, alejhi selam, s njegovim neprijateljima i sledbenicima

Nevernici su gledali Poslanika, alejhi selam, pa su mu se izrugivali i klevetali. Uzvišeni Allah je kazao:

„Kad te vide, rugaju ti se: ‘Je li ovo onaj kojeg je Allah kao poslanika poslao?’“ (Kur’an, 25:41)

Na njega kleveta nije uticala, pa su ga optužili da je lud zbog neobičnosti onoga u šta poziva:

„Oni govore: ‘Hej ti, kome se Kur’an objavljuje, ti si, ustinu lud! Zašto nam anđele ne dovedeš, ako je istina što govoriš!’ Mi anđele šaljemo samo s Istinom, i tada im se ne bi dalo vremena da čekaju!“ (Kur’an, 15:6-8)

Kur’anska čudotvornost i Božiji znakovi, u Njegovoj Knjizi, upućuju na njihovog Gospodara. Nijedan idolopoklonik nije čuo Božiji govor, a da nije Kur’an prihvatio svojim razumom i srcem i da nije prihvatio Božiju veru. Smatrali su da Muhammed, alejhi selam, opčinjava ljude, kako to Uzvišeni Allah kaže:

„A oni koji ne veruju, govore o Istini kada im dolazi: ‘Ovo nije ništa drugo nego očito vračanje!’“ (Kur’an, 34:43)

Radili su na iskrivljavanju Istine šireći zablude i laži:

„Oni, čak, govore: ‘To su samo smušeni snovi; on ga izmišlja; on je pesnik; neka nam donese kakvo čudo kao i prethodni poslanici!’“ (Kur’an, 21:5)

„I govore: ‘Nećemo da ti verujemo sve dok nam iz zemlje živu vodu ne izvedeš; ili dok ne budeš imao vrt od palmi i loze, pa da kroz njega svuda reke provedeš; ili dok na nas nebo u komadićima ne oboriš, kao što tvrdiš; ili dok Allaha i anđele kao jemce ne dovedeš, ili dok ne budeš imao kuću od zlata ili dok se na nebo ne uspneš; a nećemo verovati ni da si se uspeo sve dok nam ne doneseš Knjigu da je čitamo.’ Reci: ‘Hvaljen neka je Gospodar moj! – zar ja nisam samo čovek, Poslanik?’“ (Kur’an, 17:90-93)

Ovako je Uzvišeni Allah podučio Svoga Verovesnika, alejhi selam, da im kaže: „Svaka je stvar u Božijoj ruci. On je Taj Koji me potpomaže dokazima kojim želi, onoliko koliko je potrebno da se ljudi navedu na to da poveruju u moju iskrenost. Uzvišeni Allah ne prihvata uslove za ljudsko verovanje, da je tako, postavio bi uslove klevetnicima koji pitanje poslanstva i bošanstvenosti smatraju beznačajnošću, uzaludnošću i glupošću.“

Uzvišeni Allah je kazao:

„A zar im nije dosta to što Mi tebi objavljujemo Knjigu koja im se kazuje; u njoj je, zaista, blagodat i pouka narodu koji veruje.“ (Kur’an, 29:51)

I pored mnogobrojnih znakova kojima je Uzvišeni Allah potpomogao Svoga Poslanika, alejhi selam, oni su preterivali u svim sredstvima, pa bi nekad govorili:

„Oni govore: ‘Ako s tobom budemo pravi put sledili, bićemo brzo iz rodnog kraja proterani.’“ (Kur’an, 28:57)

Drugi put, pak, pokazuju svoju sveopštu mržnju prema Uputi kojoj žele smrt:

„A kad su oni rekli: ‘Bože, ako je ovo zbilja istina od Tebe, Ti pusti na nas kamenje s neba kao kišu ili nam pošalji patnju nesnosnu!“‘ (Kur’an, 8:32)

Oni su bili neprijatelji Muhammedovi, alejhi selam, koji žele smrt i patnju Muhammedovim, alejhi selam, sledbenicima. Zašto su prelazili iz redova borbe protiv njega, redova mržnje i pakosti prema njemu, u vojsku odanih njegovoj armiji, postajući njemu dragi sledbenici i prijatelji, pokorni vernici svome Gospodaru, postajući umereni u ovosvetskim blagodatima. Njihove nade su postale usmerene prema onome što im je obećao njihov Gospodar, u rečima njihovog Poslanika, alejhi selam, međusobno se voleći i dajući prednost drugima nad sobom kako bi njihov Gospodar bio zadovoljan njima. Obavljajući molitvu u svoje vreme i noću ne odustajući od spominjanja Allaha. Davali su milostinju iz svoje imovine i takmičili se u deljenju na Božijem putu. Želeli su da odu sa ovog sveta trudeći se na Božijem putu, kako bi položili svoje duše za otkup njihove vere, a pritom su njihove bile duše zadovoljne. Kako je moguće da su ovi borci prihvatili veru pojedinačno i u grupama? Kako su ušli u Božiju veru? Šta ih je podstaklo da vode računa o njoj, da je šire širom zemlje, da ulažu imovinu i same sebe na putu sleđenja njihovog Poslanika, alejhi selam, bez obzira koliko su ga nekada opisivali ludim, koliko god su ga klevetali i optuživali za vračanje?! Kako se sve ovo desilo? Nema drugog odgovora osim onog koji svakodnevno ponavljaju, govoreći: “Svedočimo da je Muhammed Božiji poslanik.” Ništa na um ne pada, osim da su se uverili u istinitost njihovog Poslanika, da su posvedočili u njegovo poslanstvo, nakon što su videli jasne dokaze poslanstva Muhammeda, alejhi selam.

Zaključak

Muhammed, alejhi selam, nije znao da čita ni da piše celog svog života. Veličanstveni Kur’an zabeležio je njegovu „nepismenost“, a to su potvrdili njegovi drugovi i njegovi neprijatelji, koji to nisu negirali. Kur’an je njegovu „nepismenost“ učinio dokazom da je on poslanik poslan od Allaha. Nisu se suprotstavljali Kur’anu, jer oni, uistinu, znaju da je on „nepismeni“ verovesnik.

Arapi su poznati po svojoj čistoći jezika. Organizovana su takmičenja između pesnika i govornika, a njihove najlepše izraze pisali su zlatnom vodom. Kur’an je došao kao nadnaravno čudo u onome po čemu su oni nadaleko poznati, kako bi čudotvornost bila izražajnija. Uzvišeni Allah tu čudotvornost proveo je preko jezika nepismenog čoveka kako bi ona bila potpunija. Kur’an izaziva Arape, ljude i džine da naprave nešto slično Kur’anu, ili makar jedan njegov deo, ili, pak, jednu sličnu suru (poglavlje). Ali oni nisu mogli da daju nijednu sličnu suru (poglavlje), pa su pribegli ubijanju, uništavanju imovine i samih sebe, nakon što ih je zanemila kur’anska stilistika.

Kur’an nosi Božije znake koji ukazuju na to da je od Allaha. U taj znak spada:

1. Božiji je govor uvek nov, ne menja se koliko god ga ljudi ponavljali;
2. Ako govor ukazuje na ličnost svoga vlasnika, onda će učač Kur’ana da oseti da je to Božiji govor kojem ne liči nijedan drugi govor;
3. Svaki govor moguće je da se pomeša s nekim drugim, osim Kur’an koji se ističe od bilo kojeg drugog ljudskog govora, jer je to Božiji govor koji ne liči nijednom drugom govoru;
4. Kur’an ostavlja veliki trag na slušaoca koji razmišlja, ne liči mu nijedan govor, jer je to Božiji govor;
5. Kur’an u sebi sadrži nauke za koje ne zna niko osim Allaha. Neke od njih su:
6. a) vesti o prethodnim narodima, za koje nisu čuli sveštenici ni monasi, sve dok nisu poverovali u poslanstvo Muhammeda, alejhi selam;
7. b) vesti o onome što kruži u prsima ljudi, a ne zna ih niko osim Allah, kao što se desilo s plemenima Benu-Harise i Benu-Seleme, kao što se desilo i sa jevrejima koji su skrivali ono što su međusobno govorili;
8. v) Kur’an je obavestio o stvarima koje će da se dese u vreme Poslanika, alejhi selam, ili nakon njega. Došli su ti dani o kojim je ranije Kur’an obavestio. U te vesti ubrajaju se:
9. pobeda Vizantinaca za manje od deset godina;
10. da će Ebu-Leheb i njegova žena da umru kao nevernici, a isto tako El-Velid ibn el-Mugire i El-Ahnes ibn Surejk;
11. Božije znanje o ljudima, otklanjanje njihovog zla od Božijeg Poslanika, alejhi selam;
12. poraz kurejšijskih nevernika u Bici na Bedru i njihov beg pred muslimanima;
13. čuvanje Poslanika od pokušaja zavere, postavljanje čuvara i neuspeh svakog pokušaja njegovog ubistva;
14. vest o narodu koji će da nosi poslanstvo i koji neće da ga negira, nakon što su Kurejšije negirali poslanstvo;
15. postavljanje muslimana za vladare na Zemlji, mogućnost verovanja nakon njihove blokade i strahovanja;
16. vest o pobedi koja se desila prilikom ugovora na Hudejbiji, za koji su muslimani smatrali da je poraz, ali je to, zapravo, bila pobeda kao što je Kur’an obavestio;
17. vest o tome da će muslimani da uđu u Mesdžidul-harem sigurni, obrijanih glava i skraćenih kosa;
18. vest o osvojanju Hajbera i o mnogobrojnom plenu do kojeg su došli muslimani;
19. obaveštenje o čuvanju Kur’ana od bilo kakvog iskrivljavanja;
20. vest o tome da je Muhammed, alejhi selam, pečat verovesnika i poslanika;
21. vest o kazni koja će da dođe muslimanima kada budu neposlušni. Ta će kazna da dođe s nebesa i ispod njihovih nogu. Oni će da se raziđu na grupacije i vladaće jedni nad drugima.
22. g) Muhammed, alejhi selam, došao je sa Zakonom koji je reformisao sva stanja čovečanstva u svakom vremenu i na svakom mestu. Pojavio se narod najbolji među ljudima. Stručnjaci svedoče da je islamski zakon bolji od svih zakona i propisa za koje je čovek do danas saznao. O tome svedoče i Santiljana, Fembri, Selim Baz, Kohler, Hju Ketendž, Sirel, Lampjer, Simpozijum međunarodnog zakonodavstva – održan u Hagu 1937. god., Simpozijum međunarodnih advokata – održan u Hagu 1948.god„ Organizacija za opšti međunarodni zakon, predsednik francuskih advokata, svetski pravnici koji su bili prisutni za vreme održavanja Sedmice islamskog prava – održanoj u Parizu 1953.god.

U današnjem vremenu astronomskih nauka, istraživači su došli do otkrića u svemiru. Islamski učenjaci su pronašli da je Kur’an već obavestio o tim stvarima još u vreme u kojem čovečanstvo nije ništa znalo o njima. To je novi svedok verovesništva Muhammeda, alejhi selam, i njegovog poslanstva.

Takođe, kur’anska zabrana sklapanja braka sa sestrom po mleku, jer se dojenjem stiču specifičnosti kod dojene dece, kao što se stiču i nasledne osobine kod braće i sestara. Veličanstveni Kur’an obavestio je o stubovima koji se ne vide među nebeskim telima. Obavestio je Poslanika, alejhi selam, o crnoj vatri i o pregradi koja se nalazi između dva mora koja se spajaju.

Što se tiče Arapa, koje Uzvišeni Allah proziva, niko od njih nije slušao Kur’an, a da nije posvedočio da je to Božiji govor. Stoga su nevernici, preporučivali da ga niko ne sluša i na kraju nisu imali ništa drugo do da ga opisuju, pa su rekli: “On je čarolija. Ko ga sluša, njegovo srce biva opčinjeno.” Te njihove reči svedoče da on nije ljudski govor.

Postoje drugi Muhammedovi jasni dokazi. Neki od njih su:

1. neobični događaji koje Kur’an spominje, kao što su: Noćno putovanje, cepanje Meseca, spuštanje sna radi sigurnosti muslimana, kiše za učvršćivanje njihovih stopala i za njihovo čišćenje, umanjivanje broja nevernika, uvećanje broja muslimana, spuštanje anđela kao ispomoć muslimanima, spuštanje vojske koja je čuvala Poslanika, alejhi selam, prilikom njegove Hidžre, potčinjavanje vetra muslimanima protiv saveznika;
2. ono što spominju poslanički hadisi i knjige iz sire-biografije, u vezi sa prethodnim neobičnim događajima, kao i spominjanje drugih neobičnosti, kao što su: govor drveta, kamena, životinja i njihovo svedočenje o verovesništvu Muhammeda, alejhi selam, izviranje vode između njegovih, alejhi selam, prstiju. Njegovo, alejhi selam, lečenje bolesnih, pojava neobičnih tragova na stvarima koje, alejhi selam, dotakne;

Ove su neobičnosti samo potvrda kur’anske mu’džize (čuda). Postoje i drugi jasni dokazi o poslanstvu.

Stanja svakog čoveka, celog njegovog života, otkrivaju njegovu stvarnost. Još uvek su stanja Muhammeda, alejhi selam, očitija, poznatija od bilo kojeg ljudskog života poznatog do danas. U njegovoj biografiji ne postoji ništa nerazjašnjeno ili skriveno. Njegova stanja svedoče:

1. on nije bio politički vođa koji je želeo da ujedini narod i da se njegovo ime spominje. Odbio je sve pokušaje da se njegova reč i njegovi sledbenici ujedine s plemenom, osim ako bi to bilo u skladu s Božijom Uputom. On i njegovi sledbenici iskusili su patnje koje ljudi ne mogu ni da zamisle. Kada su pobeđivali, odbijao je da uživa u ovosvetskim blagodatima. Njegova stanja svedoče o njegovom poslanstvu, jer nije uskratio dostavu Objave koja je u sebi nosila žestoke prekore upućene njemu;
2. njegova namera nije bila da samo izvrši društvenu reformu nego mu je na prvom mestu bilo obavljanje molitve, posta, davanje milostinje, obavljanje hodočašća. Čovek se približava svome Gospodaru, bilo da se radi o društvenoj ili političkoj reformi koju je Poslanik, alejhi selam, učinio, sve je to deo njegovog poziva;
3. preostala njegova stanja svedoče da su to stanja Verovesnika, Poslanika.

Ko razmisli o odnosu Verovesnika, alejhi selam, s narodom, videće da su potvrda njegovog poslanstava. Njegov narod je protiv njega pokretao neprijateljstva na najžešći mogući način. Želeli su mu da umre pre nego što su ga sledili, pa im je izneo svoje dokaze i postali su njegovi sledbenici koji više žele smrt od života, kako bi Allaha zadovoljili.

---

[1] Iman je arapska reč koja u jezičkom smislu znači verovanje, svedočenje i potvrđivanje koje zahteva prihvatanje i poslušnost bez imalo sumnje. U terminološkom smislu, iman (verovanje) je izgovaranje verovanja rečima, potvrđivanje srcem i praktično delovanje delovima (udovima) tela, povećava se sa pokornošću Allahu, a smanjuje se sa grešenjem. Iman se temelji na šest stvari: verovanju u Allaha, Njegove meleke (anđele), Njegove knjige (objave), Njegove poslanike, Sudnji dan, i Božiju odredbu dobra i zla. Iman podrazumeva i islam.

[2] Šerijat u jezičkom smislu označava put koji vodi ka izvoru, mesto napajanja, ili pravi put. Prema ovome značenju reč ‘šerijat’ se koristila da se opiše put ili prolaz koji vodi željenom mestu ili određenom cilju. Za muslimane to je put koji vodi Uzvišenom Bogu. U terminološkom smislu šerijat je islamski verozakon koji je utemeljen na Božijoj objavi. Glavni izvori šerijata su Kur’an – poslednja Božija objava, i Sunnet – praksa poslednjeg Božijeg poslanika, Muhammeda, alejhi selam. Šerijat, konceptualno, označava skup pravila, odredbi, učenja i vrednosti koje upravljaju život jednog muslimana. Glavna intencija šerijata je da otkloni štetu od ljudi i da im pribavi korist i ono što je dobro za njih. Neispravno je šerijat poistovećivati sa kaznama.

A.A Ez-Zindani