Ljudi otišli na Mjesec, a vi…

„Ljudi otišli na Mjesec, a vi raspravljate o…“, i onda ide nabrajanje pojedinačnih propisa, poput mnogobrojnih propisa čistoće (poput: jel minimum tri kamečića itd…), namaza (dizanje ruku u namazu itd.), propisa odjeće (pokrivanje žena uopšte, pokrivanje lica posebno, oblačenje nevjerničkih dresova itd.), zatim boravak žene u kući, miješanja muškaraca i žena, itd.

Prvo: Materijalistički pogled na svijet je duboko ušao u razmišljanje mnogih ljudi, a da toga nisu svjesni. Stalno slušamo: “Muslimani su danas najzaostaliji na svijetu”, a ustvari to je po materijalističkim, dunjalučkim, kriterijumima. Pogotovo nam često to dolazi od raznih modernista muslimana koji su, ustvari, prave žrtve zapadnog imperijalizma, a da toga nisu svjesni. Nisu svjesni (a nekada i namjerno okreću glavu) posljedica po bilo koje muslimansko društvo koje se drzne da se otrgne iz kandži zapadnog imperijalizma.

– Od akide muslimana jeste vjerovanje da su muslimani najbolji ummet koji se ikad pojavio, uz sve manjkavosti koje mu se mogu desiti. To je u poređenju sa ostalim ummetima.

– Allah je proglasio ashabe najboljim ummetom koji se ikada pojavio, i oni su najpreči da se time opišu od ostalih generacija Ummeta, ali kada ih je proglasio takvima? U trenutku kada su – po istim ovim materijalističkim dunjalučkim kriterijumima – bili jedan od najzaostalijih naroda na svijetu.

Onda nešto ne štima? Izgleda da su Allahovi kriterijumi za proglašavanje nekog ummeta najboljim drugačiji od kriterijuma mnogih od nas…

I tekstovi Objave nam ukazuju na to da one generacije muslimana koje su došle nakon toga, a koje su povele naučno-civilizacijski napredak u svijetu i bili prvaci na tom polju hiljadu godina, ustvari su DALEKO ispod ashaba u napretku i razvijenosti, ali po Allahovim kriterijumima.

لبّ الحضارة إقامةُ دولة التوحيد مع تطبيق شرع الله فيها وتمكين الناس من فعل ما يحبه الله من الأقوال والأعمال الظاهرة والباطنة وتيسير ذلك لهم. إن معيار كون الحضارة متقدمة درجة إسعادها للناس في الدارين, ولم يتحقق ذلك إلا في القرون المفضلة وعلى أيدي المسلمين. أما التقدم المادي, فإن الله أهلك الأقوام الماضية في ذروة تقدمهم المادي لما أشركوا بالله ما لم ينزل به سلطانا. لكن, مع ذلك لو لا إنجازات الدولة الإسلاميةِ الماديةُ في العصور الوسطى, لما حدثت النهضة الأوربية, ومن قال أن المسلمين لم يسهموا في هذا المجال إسهاما عظيما فقد افترى على الحضارة الإسلامية كذبا

Dakle, ono što treba da znamo je da se napredak civilizacije ne ogleda PRIMARNO (već sekundarno) u tehnološko-materijalnom napretku, već je to od upotpunjavajućih stvari, koje nekad mogu biti obavezne (po pravilu: sredstvo bez kojeg se ne može izvršiti neka obaveza postaje obavezno).

U trenutku kada je Allah rekao za ashabe da su najbolji ummet koji se ikada pojavio na Zemlji – oni su u materijalnom aspektu bili jedan od najzaostalijih ummeta na svijetu. Također, u trenutku u kojem Allah uništava mnoge prijašnje narode i uklanja ih sa lica Zemlje, poput ‘Ada, Semuda i drugih, oni su bili na vrhuncu materijalnog napretka. Te činjenice često propuštaju mnogi koji govore o napretku civilizacija, a koji su pod uticajem zapadnog poimanja civilizacije.

Tu treba napomenuti da, iako su ashabi sebe smatrali superiornim u odnosu na cijeli svijet, jer su najbliži Allahu, i iako su smatrali da treba da cijeli svijet poduče istini – to ih nije spriječilo da otvoreno prihvataju materijalna dostignuća drugih naroda koja vide korisnim i olakšavajućim u nekim aspektima života, bilo da se tiče upravljanja državom, ratnih tehnika i oružja ili nečega drugog, ako nije u koliziji sa Allahovom Objavom. Oni su zabranili inoviranje U VJERI, a otvorili vrata inoviranja U DUNJALUKU, i time su napravili temelj napretka i vjerskog, kao primarnog, i dunjalučkog, kao sekundarnog. Kada je veliki broj muslimana obrnuo stvari naopako pa su se zabavili inoviranjem u vjeri, a ostavili inoviranje u dunjaluku, onda su se javile klice nazatka, s tim da se to nije desilo odjedanput, već postepeno.

Da li sva ova priča znači odvraćanje od dunjalučkih dostignuća?

– Naprotiv.

Ashabi su na ta dunjalučka dostignuća drugih naroda gledali kao na Allahovu blagodat koju im Allah dostavlja preko tih drugih naroda, a koja oni, ashabi, trebaju da, nakon što ga protnu kroz filter Objave, preuzmu i UNAPRIJEDE. Znali su da je svako korisno znanje – suštinski gledano – Allahova blagodat samo za vjernika, dok je istovremeno kazna za nevjernika, te da samo vjernici istinski zaslužuju tu blagodat, dok se ona kod nevjernika nalazi suštinski nezasluženo. Kad kažem suštinski, mislim na to kako je kod Allaha, a što će se manifestovati tek na Sudnjem danu.

Obrazloženje:

Blagodat za vjernika je zato što sve blagodati na ovom i onom svijetu Allah je učinio halalom samo vjernicima, i samo muvehhid, onaj ko obožava samo Allaha i vjeruje u Njegovu Objavu, ima pravo na korištenje Allahovih blagodati. Svaki atom, sve na nebesima i na Zemlji veliča Allaha i mrzi onog ko u Njega ne vjeruje, ili ko Mu nekog u obožavanju pridružuje, ili ko Njegovu Riječ odbacuje i od Njegove se opomene okreće. Pošto su i razum i svi drugi potencijali koje je Allah dao ljudskom biću, kao i samo ljudsko biće – Allahove blagodati, nešto što je Allah stvorio, što održava u postojanju svakog trenutka, i samim time je i svaki korisni produkt tih potencijala Allahova blagodat. Kada nevjernici dođu do nekih dostignuća, došli su koristeći isključivo Allahove blagodati, ISTOVREMENO bivajući nezahvalni Posjedniku i Darivaocu tih blagodati, koji i te nevjernike i te njihove potencijale, u svakom momentu, održava u postojanju, egzistenciji, tako da to ništa nije njihovo, nego Njegovo. Oni misle da su ONI nešto otkrili i zaslužili, a ustvari je to Allahova blagodat koja im je data ili kao opomena, ili kao kazna, i dokle god su nezahvalni stvarnom Darivaocu i Posjedniku tih blagodati, dotle su te blagodati bespravno kod njih, dotle su oni, ustvari, uzurpatori Allahovih blagodati. Ništa od toga ne bi imali da ih je Allah, recimo, stvorio kao biljke, ili kao kamenje, već sve što imaju produkt je isključivo Allahovog darivanja. Međutim, Allah im je Svojim zakonima omogućio da to koriste na ovom svijetu, s tim da će na Sudnjem danu platiti ceh svoje nezahvalnosti.

قُلْ مَنْ حَرَّمَ زِينَةَ اللَّهِ الَّتِي أَخْرَجَ لِعِبَادِهِ وَالطَّيِّبَاتِ مِنَ الرِّزْقِ قُلْ هِيَ لِلَّذِينَ آمَنُوا فِي الْحَيَاةِ الدُّنْيَا خَالِصَةً يَوْمَ الْقِيَامَةِ كَذَلِكَ نُفَصِّلُ الْآيَاتِ لِقَوْمٍ يَعْلَمُونَ

Reci: “Ko je zabranio Allahove ukrase, koje je On za robove Svoje stvorio, i lijepu opskrbu?” Reci: “Ona su (suštinski i s pravom samo) za vjernike na ovome svijetu, a na onome svijetu će samo njima i (vanjski i očevidno) pripasti.” Eto, tako Mi podrobno izlažemo dokaze ljudima koji znaju. (El-Ea’raf, 32.)

قال أبو جعفر: يقول الله تعالى ذكره لنبيه محمد صلى الله عليه وسلم: قل، يا محمد لهؤلاء الذين أمرتك أن تقول لهم: (من حرم زينة الله التي أخرج لعباده والطيبات من الرزق) ، إذ عَيُّوا بالجواب، فلم يدروا ما يجيبونك: زينة الله التي أخرج لعباده، وطيبات رزقه، للذين صدّقوا الله ورسوله، واتبعوا ما أنزل إليك من ربك، في الدنيا، وقد شركهم في ذلك فيها من كفر بالله ورسوله وخالف أمر ربه، وهي للذين آمنوا بالله ورسوله خالصة يوم القيامة، لا يشركهم في ذلك يومئذ أحدٌ كفر بالله ورسوله وخالف أمر ربه. الكتاب: جامع البيان في تأويل القرآن, 12/399., محمد بن جرير بن يزيد بن كثير بن غالب الآملي، أبو جعفر الطبري, المحقق: أحمد محمد شاكر, الناشر: مؤسسة الرسالة, الطبعة: الأولى، 1420 هـ – 2000 م

Kaže et-Taberi, ukratko rečeno, da je Allah na ovom svijetu dao blagodati za vjernike, za one koji vjeruju u Allaha i Allahu, i u Poslanika i Poslaniku, koji slijede ono što je Allah objavio Svom Poslaniku, iako s vjernicima, na ovom svijetu, saučestvuju u blagodatima i oni koji ne vjeruju u navedeno i ne pokoravaju se Allahovoj naredbi, ali na Sudnjem danu niko neće saučestvovati sa vjernicima u Allahovim blagodatima, jer na Sudnjem danu će suština postati vidljiva i očevidna.

Samim navedenim akidetskim činjenicama pada u vodu priča nekih: „Možda Allah uvede tog i tog nevjerničkog naučnika u Džennet, zbog doprinosa čovječanstvu.“, i tome slično, kao što neki kompleksaši rekoše za Stivena Hokinga i njemu slične. Naprotiv, to može da mu bude razlog za dodatnu kaznu, jer sav taj njegov rad je produkt isključivo Allahovih blagodati, sadrži u sebi bezbroj Allahovih dokaza i opomena, pa je i pored toga ustrajao u nevjerstvu do kraja života, okrećući se od Allahovih znakova i bivajući krajnje nezahvalan na Allahovim blagodatima.

Rezultat navedenog rezonovanja:

Zahvaljujući ispravnoj akidi po ovom pitanju, ashabi su:

• preuzimali sva dunjalučka dostignuća od nevjernika,
• unapređivali ih
• smatrali to svojim izgubljenim stvarima: „Mudrost (i svaka druga blagodat) je izgubljena stvar vjernika, gdje god je nađe – on je najpreči da je (pre)uzme.“
• bez da se osjećaju dužnim njima, ili nižim od njih, bez da imaju kompleks niže vrijednosti, naprotiv,
• i nakon osvajanja (oslobođanja) svih područja koja su osvojili, pustili su svakog da se nastavi baviti učenjem i otkrivanjem, jer znaju da je Allah na ovom svijetu do Sudnjeg dana dopustio svima da koriste Njegove blagodati, nekima kao blagodat, nekima kao opomenu ili kaznu, i da će On Uzvišeni na Sudnjem danu obračunati one koji su ih bespravno koristili, i da Allah nije dozvolio vjernicima da nevjernicima uskrate te blagodati na ovom svijetu,
• filtrirali su dostignuća drugih naroda filterom Objave,
• samim tim nisu uzimali naopake stvari, poput raznih metafizičkih filozofija i naopakih sistema vrijednosti od tih nevjerničkih naroda, za razliku od pripadnika kasnijih generacija koji nisu imali ispravnu akidu pa su sve pomiješali.
• Davali su sve od sebe da te druge ummete spase od Vatre, pozivajući ih u Božiju vjeru, u istinu, na pravi put, kako bi i oni postali vjernici, muslimani, koji će s pravom koristiti date im blagodati, imati ih na oba svijeta, te da zajedno budu u Džennetu.

Dugo sam se pitao zašto ashabi nisu bili oduševljeni drugim civilizacijama i nisu osjetili kompleks niže vrijednosti u odnosu na njih, premda su bili u velikom dunjalučkom zaostatku u odnosu na njih, za razliku od kasnijih generacija, poput mu’tezila, filozofa i njima sličnih. Tek nakon što sam shvatio navedene akidetske činjenice, shvatio sam suštinu problema, i uvidio da srž svih problema Ummeta leži upravo u neispravnoj akidi, koja u sebi sadrži i neispravne sisteme vrijednosti, neispravno poređane stvari u srcu i mnogo drugih stvari.

I sam sam bio pod uticajem bezbroj tih vrijednosti, na kojima smo uglavnom svi odrasli, pa sam tumačio to da su ashabi najbolji zato što su udarili temelje kasnijem „civilizacijskom napretku“, ne bivajući svjestan da time primjenjujem dunjalučke kriterijume naprednosti, i ne bivajući svjestan toga koliko duboko su ukorijenjeni kriterijumi vladajućih kultura u našim dušama da mi, htjeli ili ne, vjeru dugo vremena tumačimo u skladu sa njima. Nisam prije 18 godina shvatao da su ashabi proglašeni najboljom generacijom iz drugih razloga, koji su Allahu mnogo bitniji, od dunjalučkih otkrića. Trebalo mi je 20 godina da otkrijem jednu po jednu grešku u sopstvenom sistemu vrednovanja stvari.

Otjelovljenje Allahovih kriterijuma imamo u priči o odlasku Rib’ijja ibn Amira perzijskom vojskovođi Rustemu.

Persijski vojskovođa Rustem, nekoliko dana, pred Bitku na Kadisiji, tražio je od muslimana da im dođe neko sa kime će moći polemizirati. Želio je da zna šta je to učinilo muslimane koje su do jučer smatrali primitivnima da se tek odjednom suprostave, tada najvećoj svjetskoj sili.

Muslimanski vojskovođa Sad b. Ebi Vekas izabra običnog, siromašnog, muslimanskog borca Rib’ijja ibn Amira, Alllah bio zadovoljan njima, da ode kod Rustema.

Da bi zadivio Rib’ijja Rustem je pustinjski pijesak koji vodi do njegovog prijestolja prekrio ogromnim svilenim perzijskim tepihom, i ostalim ukrasima. Rib’ijj na to nije obraćao pažnju, već je svojim kopljem ubadao po tom ćilimu, čime im je stavljao na znanje da on nimalo ne drži do njihova bogatstva.

Rustem ga zatim ljutito upita: Zašto ste došli?

A Rib’ijj odgovori: „Uzvišeni Allah nas je poslao da izbavimo koga On hoće iz robovanja ljudima u robovanje Allahu, iz tjeskobe dunjaluka u njegovu širinu, iz nepravde raznih vjera u pravdu islama. Poslao nam je Njegovog Poslanika sa Njegovom vjerom namijenjenom svim stvorenjima!“

Vidjeti: el-Kamil fit-tarih, 2/106, el-Bidaje ven-nihaje, 7/38, el-Fennul-askerijjul-islamijj, 253, Itmamul-vefa’ fi siretil-hulefa’, 73, et-Tarihul-islamijj, 10/381, el-Bidaje ven-nihaje, 7/38.

Ovo je ponos koji izvire iz spoznaje Allaha i Njegove Objave, jer ko spozna Allahovo veličanstvo spoznat će i veličanstvo Allahove Objave, Allahove vjere, a ko istinski spozna veličanstvo Allahove vjere taj je sačuvan od svih vrsta duhovne inferiornosti i kompleksa niže vrijednosti!

Vizantijci i Perzijanci su u ono vrijeme bili i naučno i kako okreneš ispred muslimana. Otkriveno je do rođenja Muhammeda, sallallahu alejhi ve sellem, mnogo toga, i implementirano. Ali, i pored toga, kaže nam Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, da je Allah pogledao u stanovnike Zemlje i bili su Mu mrski! Nikakva otkrića i dostignuća, nikakva administrativna uređenost i dunjalučka moć nisu im kod Allaha pomogla, naprotiv.

وإِنَّ اللهَ نظر إلى أهْلِ الْأَرْضِ، فمقَتَهُمْ عَرَبَهُمْ وعَجَمَهُمْ، إِلَّا بقَايَا من أهْلِ الْكِتَابِ. رواه مسلم

I narodi koje je Allah uništavao su bili na vrhuncu naučnog napretka u svom vremenu. Poenta je u kriterijumima koji se moraju poređati ispravno, šta je primarno a šta sekundarno, šta je cilj a šta sredstvo, i za šta se srce treba vezati a za šta ne treba, a nije poenta u zapostavljanju dunjalučkih sebeba. 

Zatim, Allahovi kriterijumi su jedini ispravni. A kod Allaha naučna rasprava o bilo kojem propisu nije trivijalna i nebitna stvar, već dobitak i civilizacijski napredak. Civilizacijski napredak je sve što približava Allahu.

A što se tiče toga kakav odnos muslimana treba da bude prema poduzimanju dunjalučkih sebeba, koji su mnogo šireg značenja od empirijskih nauka, tu je islam jasan, kao i život samog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i ashaba. I to nije tema o kojoj smo gore pričali. Ali ako nekada dođe do kolizije između primarnog i sekundarnog, daje se prednost primarnom.

Drugo: Oni koji spominju prigovore koje smo naveli na početku pogrešno predstavljaju stvarnost. Ispada kao da većina muslimana raspravlja o tim propisima i da se tu troše nekakvi ogromni ljudski resursi, što je suprotno stvarnosti. U stvarnosti apsolutna većina niti zna niti im padaju na pamet ti propisi i rasprave o njima, apsolutna većina (99,99%) muslimana se uopšte ne pridržava tih propisa, već ima upravo gore opisani materijalistički pogled na svijet, apsolutna većina muslimanki u mnogim krajevima svijeta nisu uopšte ni pokrivene, a i većina onih koje su pokrivene spadaju u moderne pokrivene koje se i miješaju i zagovaraju da se žena miješa u sve pore društva da „doprinese“, pa đe je taj očekivani materijalistički napredak kojeg mnogi spominju kao kriterijum nečije civliziranosti? Hoćemo da natjeramo i tih 0,01% muslimanki da se i one miješaju i „učestvuju u društvenom radu“, pa će nam mnogo biti bolje? Nikakve logike. Ako 99,99% muslimana i muslimanki uopšte ne troši svoje resurse i vrijeme na gore navedena pitanja, i zagovara upravo ekstremno modernistički i materijalistički pogled na svijet, na život, na civilizaciju, pa i PORED TOGA ne vidimo taj ekstra (materijalistički) napredak, kako će nas „netrošenje“ tog malenog ostatka ummeta koji se ipak bavi i tim „nebitnim“ mes’elama (koje im opet uzimaju manje od 0,01% vremena) unaprijediti? To je klasično iskrivljivanje stvarnosti, pored toga što je nemanje ispravnih kriterijuma nečije civiliziranosti. Klasična emotivna reakcija i ništa više. Dakle, nemamo mi problem sa viškom primjena tih mes’ela, već sa manjkom, zato stavite Allahove robove da obožavaju Allaha onime čime je Allah zadovoljan, a sigurno je zadovoljan učenjem gore navedenih mes’ela i njihovom primjenom.

Treće: Navedene mes’ele u ovom našem vremenu za ovaj naš Ummet nisu trivijalne, jer danas vlada veće neznanje o vjeri neko ikad, i manja primjena vjere nego ikad ranije, i vrši se veća indoktrinacija masa naopakim vrijednostima nego ikad. Baš danas kad imamo slučaj da se u domaćim muslimanskim sredinama toliko raširio blud, da su se skoro približili nevjerničkim sredinama, da se ne zna jel više bludniče oženjeni i udate ili neoženjeni i neudate, baš danas kad osnovci i srednjoškolci „fataju“ svoje drugarice za šta stignu od dijelova tijela i svako sa svakim flertuje, kad i muško i žensko, i veliko i malo, i džematlija i nedžematlija, masovno gledaju haram scene pa i porno filmove, baš danas treba širiti svijest o opasnosti miješanja i nepokrivanja, i bitnosti stida i SPUŠTANJA pogleda, i svijest o bitnosti pokrivanja lica i sprečavanja svih puteva koji vode fitni, i baš danas kad ljudi ne znaju ljudski obaviti čistoću treba širiti svijest o tome, i baš danas postoji potreba za svim propisima, pa i oni koji su se nekada mogli smatrati manje bitnim, danas su postali mnogo bitniji zbog potrebe ljudi za njima i velikog džehla koji je rasprostranjen među samim praktičarima vjere, a kamoli onima koji pomalo klanjaju, ili nikako ne klanjaju.

Ono što ja znam da se dešavalo prije 15-20 godina u vjerskim školama i fakultetima je katastrofa u odnosu na ono kako bi trebalo biti, a ono što se dešavalo u klasičnim osnovnim, srednjim školama, fakultetima, studentskim domovima itd., je desetostruka katastrofa u odnosu na vjerske škole i fakltete, sve zbog miješanja ili olahkog upuštanja u muško-ženske kontakte, a danas je makar deset puta gore stanje u svemu navedenom, zbog svih mogućnosti koje je donio razvoj medija i društvenih mreža.

A pošto su kod Allaha ovi nabrojani, i drugi nenabrojani, prekršaji koji su prisutni kod većine muslimana i onih koji se islamu pripisuju – mnogo veći i teži od toga što nisu otkrili ovo ili ono naučno otkriće, i tome slično, te je potreba za buđenjem svijesti o tome daleko veća i preča – po Allahovim kriterijumima. Na dunjalučku nauku ih ionako podstiču svi i sve, jer se nauka veliča kao božanstvo i cilj svih ciljeva i najuzvišeniji kriterijum svega i svačega, dok ih na učenje i primjenu ovih vjersko moralnih pitanja ne podstiče niko osim nekolicina ljudi čiji je procenat u društvu neznatan.

Ali nećemo mi to dok nam sa zapada ne dođu vijesti – a došle su mada smo neinformisani – o pozitivnosti odvajanja muških i ženskih škola na produktivnost učenika, i dok nam sveti zapad ne pošalje nove dokaze o bitnosti ostali mes’ela koje trenutno smatramo trivijalnim i preprekom ciliviziranosti.

Neki cinično kažu za muslimanku domaćicu: “kraljica špajza”, jer eto to nije nekakva časna uloga koju treba muslimanka obavljati, premda je to suprotno od onoga kako se prema tome treba postaviti – pogotovo u našem vremenu fitni, jer je boravak kući i nemiješanje sa nehamremima osnova, nešto što Allah naređuje, i što mora da se u srcima izgraditi kao osnova i temelj, a sve mimo toga biti izuzetak i pod određenim uslovima i dodatniim pravilima, a ne obrnuto. Štaviše, ovo je ismijavanje sa Allahovim propisima, makar oni mislili da se ustvari ismijavaju sa nečijim privatnim shvatanjem propisa, a ne sa samim propisima. Takav izgovor ih možda može spasiti kufra, ali ne i grijeha. I ta “kraljica špajza” koja je domaćica tražeći u tome Allahovo zadovoljstvo, bolja je od milijardu “naprednih” muslimanki koje su zbog karijere (koju nazivaju doprinosom društvu) ili nauke prešle Allahove granice, pa su mislile da će uspjeti pridržavati se pravila, ali su precijenile svoje mogućnosti pa su upale u blud ili korake koji njemu vode.

Napomene:

• Jeste moguće da ostane vjernica i da bude naučnica, doktorka i tome slično, ali je to mnogo teže nego što misle oni koji olahko shvataju i vjeru i životne izazove, pa ne poduzimaju sve mjere predostrožnosti, i to nije tako olahko kako neki misle, pa masovno pozivaju žene da se “uključe”. Puno pravila moraju naučiti i sa puno bogobojaznosti se okititi prije nego što se upuste u takvo nešto. Sve navedeno važi i za muškarce, samo što muškaraci uglavnom ni nemaju drugog izbora jer Allah upravo njih obavezuje da izdržavaju porodice.
• I ovo se ne odnosi na one koje moraju da rade zbog teške finansijske situacije, ali i one moraju da se naoružaju potrebnim (posebnim) znanjem i bogobojaznošću.
• Niko nema pravo na osnovu ovog teksta donositi sud o drugima, jer tekst nije za to namijenjen, već da analiziramo sebe, i da se otklone šubhe onih koji forsiraju naopake sisteme vrijednosti, razne vrste onih koji imaju kompleks niže vrijednosti, pa kao papagaji ponavljaju isfurane floskule s početka teksta, ne šireći pozitivnu energiju i ne stavljajući stvari na mjesto koje im pripada. Došli smo do situacije da je muslimanku sramota da odgovori na pitanje čime se bavi: “Domaćica.”, jer su joj razni šubuhatori nabili kompleks niže vrijednosti. A treba da je ponosna, pod uslovom da je to radi Allaha, i da se trudi steći korisno znanje koje je u ovom vremenu puno dostupnije nego ranije i bez izlaganja sebe riziku, i da ne spada u one kojima je glavni posao da idu iz mahale u mahalu.
• Za spuštanje propisa na pojedinačne situacije treba mnogo više od ovog teksta, jer svaka situacija ima svoje okolnosti i iziskuje posebnu fetvu.
• Treba podsticati muslimane i muslimanke da iskoriste Allahove blagodati za sticanje korisnog znanja, poput raznih vrsta online učenja, jer ono što je danas moguće na taj način, bilo je nemoguće ranije, i to treba iskoristiti za hajr. Bezbroj je materijala, kurseva, fakulteta itd., dostupno online, i to veoma kvalitetnih stvari, samo se treba potruditi. I može da se okoristi više, ako hoće, nego većina onih koji lično prisustvuju predavanjima na univerzitetima od istoka do zapada.
• Apsolutno je pogrešan pristup nekih muslimana koji ženu ne podstiču na sticanje korisnog dunjalučkog znanja pod izgovorom: “Šta će joj to.”, ili: “To su gluposti.”, kad im se spomene da ima bezbroj korisnih online kurseva, ili ženskih kurseva koji su uživo, iz raznih oblasti, poput montesori edukativnih kurseva i mnogih drugih. Treba sticati svako korisno znanje, i vjersko i dunjalučko, ali u ovom našem vremenu treba posebno vjerski edukovan da bi prepoznao umjetnute pogrešne vrijednosti ideološkog izvora u raznim naukama, pa s toga toplo preporučujem kurseve na Asna institutu https://www.alasna.org/ . Također, preporučujem i kurs na arapskom صناعة المحاور, i mnoge druge, koji ti često daju ono što fakulteti ne nude. Ako može da završi dva-tri fakulteta bez problema, slobodno treba to iskoristiti, a ima puno prilika. Što se više naoružaš znanjem i vještinama (pa i borilačkim) to je bolje. Svakako, da to ne smije da negativno utiče na druge obaveze.
• I nije u pravu ko kaže da ženama nisu potrebne borilačke vještine. Čak je bliže da je obratno.

Ersan Grahovac, profesor šerijatskih nauka.

————————————————————————————————————–

Dodatak:

وتفصيلا لهذا وجدت كلاما نافعا لإبراهيم السكران في مآلات الخطاب المدني:

موقف النبوات من الحضارات

أرشيف التاريخ البشري حافل بالكثير من التجارب الحضارية والمدنية بحسب سياقها التاريخي, فالمدنية لا تقاس بما بعدها من تطورات بل بظرفها التاريخي والإطار المعرفي الحاكم للحظتها الزمنية, فالإبداع المدني حكم نسبي يكتسب وزنه من حجم المسافة التي يقطعها في لحظة تاريخيةٍ ما, وسواء كانت قراءتنا لتاريخ الحضارات قراءة خطية أم قراءة قطائعية فإنه سيظل السابق شرطاً للوجود التاريخي للاحق بشكل يكشفه التسلسل التراتبي للأسئلة وإجاباتها.

وبهذا الاعتبار فإن المؤرخين الموسوعيين سجلوا لحظات التراكم المدني في الحضارات السابقة, كالحضارة السومرية والإغريقية والرومانية والمصرية والفارسية والهندية والصينية وانتهاء بالحضارة الغربية الحديثة, ورصدوا ما فيها من الفلسفة والمنطق والفنون والعمارة والنقوش وغيرها.

ولا زالت بعض آثار تلك الحضارات وعجائبها شاخصة اليوم في المتاحف العالمية والمشاهد السياحية, بل إن بعض نظرياتها تدرس إلى اليوم في العلوم الحديثة أو هي كالمسلمات التحتية لنظريات أخرى, ولذلك لا تكاد تجد علماً من العلوم المعاصرة إلا ويدرس في المدخل إليه جذوره في الحضارات السابقة, وفتوحه الجوهرية التي أفضت إلى تطوره الحديث, ولا سيما الربط بالحضارة اليونانية لتميزها العقلي من جهة وللانحيازات الغربية إليها من جهة أخرى.

وفي الواقع أن بعض الشباب المسلم لازال يتساءل بحرقة: ما الموقف الشرعي المنشود إزاء الحضارة المعاصرة؟ وما الجواب الحاسم تجاه هذه الإشكالية؟

والحقيقة أن من تأمل وتدبر صادقاً متجرداً تعامل الأنبياء مع المنجزات الحضارية ومخزون العلوم والفنون المدنية في عصورهم انكشف له منهج التعامل الذي يرضاه الله سبحانه وتعالى لنا في موقفنا تجاه الحضارة المعاصرة, وهذا الموضع تسكب عنده العبرات, وهو كافٍ بذاته للدلالة على المقصود, ويغني عن كل تفاصيل هذه المقالة برمتها.

فالنبي صلى الله عليه وسلم بعث إلى الناس وفي عصره أربع إمبراطوريات اقتسمت العالم: الرومانية والفارسية والهندية والصينية, فالأولى امتدت لأوروبا والثانية حاضرة في الشرق الأدنى, والأخريان شبه معزولتين, وكانت معاهد العلوم فيها شامخة, فضلاً عن مخزون حضاري متراكم من الحضارة الإغريقية والمصرية.

فمع كل مايوجد على هذه الأرض من العلوم المدنية والفلاسفة والأدباء فإنهم لا وزن لهم في ميزان الله سبحانه وتعالى سواء في ذلك عربهم وعجمهم, ولم يستثن إلا طائفة قليلة من الناس بسبب ما كان لديهم من بقايا النبوات وبعض من أثارة الوحي, فبقايا النبوات وما تضمنته من العلوم والمعارف الإلهية هي نوافذ التنوير الحقيقي في الأرض, وليس التنوير هو الإغراق الفلسفي والمدني, وشاهدُ هذه الخطبة النبوية في كتاب الله قوله تعالى:

{كِتَابٌ أَنزلْنَاهُ إِلَيْكَ لِتُخْرِجَ النَّاسَ مِنَ الظُّلُمَاتِ إلى النُّورِ بِإِذْنِ رَبِّهِمْ} [إبراهيم:1]

فحَكم الله تعالى على كل البشرية قبيل مبعثه صلى الله عليه وسلم بأنها في “ظلمات” وأن التنوير الذي تحتاجه هو “نور الوحي” كما يقول تعالى في موضع آخر:

{هُوَ الَّذِي يُنزلُ عَلَى عَبْدِهِ آيَاتٍ بَيِّنَاتٍ لِيُخْرِجَكُمْ مِنَ الظُّلُمَاتِ إلى النُّورِ} [الحديد:9]

وأكد تعالى في موضع آخر أن التوير الحقيقي هو نور الوحي كما قال تعالى:

{ يَهْدِي بِهِ اللَّهُ مَنِ اتَّبَعَ رِضْوَانَهُ سُبُلَ السَّلامِ وَيُخْرِجُهُمْ مِنَ الظُّلُمَاتِ إلى النُّورِ بِإِذْنِهِ} [المائدة:16]

وسيبقى من أعرض عن هذا الوحي مرتكساً في ظلماته مهما أوتي من العلوم المدنية, كما قال تعالى:

{وَالَّذِينَ كَذَّبُوا بِآيَاتِنَا صُمٌّ وَبُكْمٌ فِي الظُّلُمَاتِ} [الأنعام:39]

والى هذا التنوير المستمد من الوحي أشار الامام ابن تيمية في قوله:

(وعند المسلمين من “العلوم الإلهية” الموروثة عن خاتم المرسلين ماملأ العالم نورا وهدى) الفتاوى 2/84

فتأمل في خطبة النبي صلى الله عليه وسلم السابقة كيف نفخ في أصحابه الشموخ بـ”العلوم الإلهية” فوق المدنيات الصغيرة بالنسبة لجلال المعرفة الإلهية, ونبه أصحابه إلى التنوير الحقيقي وهو نور الوحي, وربى أصحابه على أن تلك المجتمعات المتمدنة يحتاجونكم أضعاف ما تحتاجونهم, فهم إنما يملكون الوسائل وأنتم تعرفون الغايات, وشتان بين منزلة الوسيلة والغاية.

بل إن من طالع موسوعة “المفصل في تاريخ العرب قبل الإسلام” للمؤرخ العراقي الشهير جواد علي(1987م) والتي صنفها في زهاء عشرة مجلدات, ورأى ما كان في الجزيرة العربية من ألوان الآداب والفنون والحكمة العقلية ثم قارنها بتقييم القرآن لهذه “الحالة العربية” قبل البعثة فسيعلم يقيناً منزلة مظاهر الدنيا وعلومها وفنونها ومدنيتها في ميزان الله, فمع كل ما كشفته تلك الموسوعة التاريخية المذهلة من إبداع عقلي وأدبي عند العرب فإن الله سبحانه وتعالى يصف الواقع العربي بالضلال المبين كما يقول تعالى:

{هُوَ الَّذِي بَعَثَ فِي الأمِّيِّينَ رَسُولا مِنْهُمْ يَتْلُو عَلَيْهِمْ آيَاتِهِ وَيُزَكِّيهِمْ وَيُعَلِّمُهُمُ الْكِتَابَ وَالْحِكْمَةَ وَإِنْ كَانُوا مِنْ قَبْلُ لَفِي ضَلالٍ مُبِينٍ} [الجمعة:2]

يصفهم بذلك برغم أن فيهم الأدباء والشعراء والخطباء والفروسية وأخلاقيات المروءة وكرم الضيافة, بل كان فيهم حكماء تناقل الناس حكمتهم إلى يومنا هذا كقس بن ساعدة وأكثم بن صيفي وغيرهم.

بل إن ما يراه العرب قامة الإبداع الفني وصاحب أهم الروائع الأدبية يصفه صلى الله عليه وسلم بقوله:

« امرؤ القيس صاحب لواء الشعراء إلى النار » خرجه أحمد من حديث أبي هريرة.

وهذا الانتقاص والاستعلاء الشرعي على المنجزات الحضارية والفنية قبيل مبعثه صلى الله عليه وسلم ليس ذماً لتلك المنجزات لذاتها, وإنما لأن أصحابها لم يتزكوا ويتنوروا بالوحي والعلوم الإلهية, فلم يصلوا إلى الرقي والسمو الحقيقي وهو مرتبة العبودية, وإنما بقوا في حضيض المنافسة الدنيوية.

فيالله العجب.. ما أتفه علوم الدنيا وقوتها في ميزان الله سبحانه وتعالى بالنسبة لمضامين الوحي.

والحقيقة أن هذا الموقف النبوي من أدق ما يبين أن الانتفاع بما لدى الغير لا يقتضي الانبهار بهم, وأن الذم لواقعهم لا يتعارض مع الاستفادة من الحكمة التي هي ضالة المؤمن, وسنحاول إيضاح ذلك في فقرة لاحقة.

والمقصود هاهنا أن من تأمل هذا الموضع ونظائره انكشف له منهج التعامل الذي يحبه الله ويريده من المسلم إزاء الحضارات الأخرى, وهذا المنهج بكل اختصار هو: أن ينتفع بما لديها مما يعزز غايته كما انتفع النبي وأصحابه, لكن لا يقع في تعظيمها والانبهار بها مع ضلالها عن الإسلام بل يعي تخلفها وانحطاطها وظلاميتها كما وعى ذلك النبي وأصحابه, وحاجتها للتنوير الحقيقي الذي لا يكون إلا بانشراح الصدر بهذا الإسلام كما قال تعالى:

{أَفَمَنْ شَرَحَ اللَّهُ صَدْرَهُ للإسلام فَهُوَ عَلَى نُورٍ مِنْ رَبِّهِ} [الزمر:22]

بل إنه لاتخلو أمة من الأمم التي بعث الله إليها رسله من الإبداع الدنيوي في أحد فنون المدنية, ومع ذلك كله فقد بعث الله الأنبياء ليخرجوهم من الظلمات إلى النور, والقارئ للحظات النبوات في القرآن يشاهد دوماً كيف أن القرآن يصور الأمم بأنهم في الضلال والظلمات والانحطاط برغم قوتهم وإمكانياتهم ومظاهر المادية التي بيدهم, ويؤكد أنبياؤهم لهم حاجتهم إلى أنوار الوحي.

ومن دقق النظر في لحظات ومشاهد بعث الرسل والأنبياء إلى الأمم فإنه سيتضح له لازم خطير يلزم الرؤية التي أخذ بها غلاة الخطاب المدني, فإذا كانت “المدنية المادية” هي الأولوية الراقية فإن هذا يلزم عليه أن الله سبحانه وتعالى أرسل الرسل والأنبياء بالقضايا الهامشية والثانوية ولم يرسلهم بالشؤون العظيمة! فأي إزراء بالرسل أكثر من ذلك؟!

والواقع أنه إذا كان أحكم الحاكمين إنما اصطفى هؤلاء الرسل والأنبياء وفضلهم على العالمين وجعلهم نماذج السمو والشرف فوق الإنسانية جمعاء فإن هذا يقتضي أنه أرسلهم بأهم المطالب, وأن أهم المطالب إنما تستخلص من مشروعاتهم التغييرية.

وهذا اللازم الخطير يتفاوت غلاة المدنية في موقفهم تجاهه, فبعضهم لايتفطن له أصلاً, وهذا كثير في من يطلق أقوالاً لايتفطن للوازمها, وقد أشار المحققون إلى كثير من ذلك, كما قال الإمام ابن تيمية:

(الشعور مراتب, وقد يشعر الإنسان بالشيء ولا يشعر بغالب لوازمه, ثم قد يشعر ببعض اللوازم دون بعض) درء التعارض 10/121

وبعضهم قد يتفطن لهذا اللازم لكنه يتأوله ويحاول أن يجد له المخارج, كما قال الإمام ابن تيمية:

(يجوز أن يلزم قوله لوازم لا يتفطن للزومها, ولو تفطن لكان إما أن يلتزمها, أو لا يلتزمها بل يرجع عن الملزوم, أو لا يرجع عنه ويعتقد أنها غير لوازم) الفتاوى 35/288

فبعضهم إذا تفطن لهذا اللازم يتأوله فيقول إن الأنبياء “حالة خاصة” لايجوز القياس عليها, أو أن الأنبياء مسددون من الله بخلافنا نحن, أو أن الأنبياء لهم ظروفهم التاريخية ونحو هذه التسويغات, فهذا يسد باب الاقتداء من أصله, ويلغي وظيفة النبوة أصلاً, بل مؤداه أنه لامعنى لقراءة سيرة النبي صلى الله عليه وسلم ولاثمرة من تتبع أحواله, مع أن الله تعالى يقول عن الأنبياء:

{أُولَئِكَ الَّذِينَ هَدَى اللَّهُ فَبِهُدَاهُمُ اقْتَدِهِ} [الأنعام:90]

وبعض غلاة المدنية يتفطن لهذا اللازم ويلتزمه -نسأل الله العافية- فيشير في ثنايا عباراته إلى أن البشرية لم تأت بشئ قبل هذه الحضارة المعاصرة, وأن الناس كانوا في ظلام وتخلف وانحطاط وهمجية وأساطير قبل هذا النموذج الإنساني الفريد, وأن المصلحين قبل هذه المعجزة الحضارية المعاصرة لم ينجحوا في صناعة الحياة الراقية المستنيرة كما نشاهد اليوم.

ومن تأمل أمثال هذه المقالات والأفكار تأكد له أن “الغلو المدني ينبوع الانحراف الثقافي”, وأن المغالاة في قضية الحضارة المادية هي المسؤول الأول عن هذا الخلل الكارثي.