Poziv Istine
Prema objašnjenju ove dogme, Adam je učinio greh jer je bio neposlušan Bogu; jeo je sa zabranjenog drveta (drveta znanja dobra i zla, kako piše u Knjizi Postanja 2:17).[1] Usled toga, i prema hrišćanskoj teologiji, svi potomci Adama nasledili su Adamov greh, što znači da se sva ljudska bića rađaju sa iskonskim grehom. A prema hrišćanstvu, da bi se Božja pravda zadovoljila, cena je morala biti plaćena za svaki počinjen greh.
Drugim rečima, Bog neće dozvoliti da ijedan greh prođe nekažnjeno i neće oprostiti čak ni najmanji greh! Shodno tome, jedini način da se gresi obrišu je prolivanjem krvi. Jer prema Pavlu: „I gotovo se sve krvlju čisti po zakonu, i bez prolivanja krvi ne biva oproštenje.ˮ[2] (Poslanica Jevrejima 9:22).
Ali ova krv mora biti savršena, bezgrešna i neiskvarena. Zato, Isus, navodno sin Božiji, proliva svoju bezgrešnu krv, prolazi kroz neopisivu agoniju i umire da bi platio kaznu zarad greha ljudi. Pošto je on bio beskrajni Bog, on bi sam mogao platiti beskrajnu cenu greha. Tako da niko ne može biti spasen osim ako ne prihvati Isusa za svog ličnog spasioca![3] Pored ovoga, svako je osuđen na večnu patnju u Paklu zbog njegove ili njene nasleđene grešne prirode osim ako on ili ona ne prihvate na sebe iskupljenje koje je Isus svojom krvlju platio!
Ova dogma može biti podeljena na tri različita dela: (1) iskonski greh, (2) verovanje da Božja pravda zahteva da se kazna za greh mora platiti krvlju, i (3) verovanje da je Isus svojom smrću na krstu platio cenu za grehe čoveka i da je spas jedino za one koji veruju u njegovu zameničku žrtvu.[4]
Što se tiče prvog dela, Velečasni De Grot piše: „Sveto pismo nas uči da se Adamov greh prenosi na sve ljude (osim na našu Blagoslovenu Gospu) zbog reči sv. Pavla: ‘Isto kao što su zbog greha jednog (Adama) svi ljudi osuđeni, tako i pravdom jednog (Isusa) su mnogi (gresi ljudski) opravdani.’ˮ[5]
Ovim rečima se pojašnjava da svi ljudi nasleđuju Adamov greh. Kao i mnoga druga hrišćanska verovanja, doktrina „nasleđenog grehaˮ nema osnove u Isusovim rečima, niti rečima Božjih poslanika koji su došli pre njega, a učili su tome da je svaki čovek odgovoran za svoja dela i da deca neće biti kažnjena za grehe svojih roditelja.
Nijedno ljudsko biće se ne rađa grešno. Isus je sam smatrao decu nevinom i čistom, a ne rođenom sa grehom. Jasno je iz njegovog zapisanog govora: „Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im; jer je takvih carstvo Božije. Zaista vam kažem, koji ne primi carstvo Božije kao dete, neće ući u njega.“ (Jevanđelje po Marku 10:14-15)
Racionalno gledano, bio bi vrhunac nepravde osuditi celu ljudsku rasu zbog greha počinjenih hiljadama godina unazad od strane naših praroditelja. Greh je svojevoljni prekršaj Božjeg zakona ili zakona ispravnog i neispravnog; s toga, odgovornost ili krivica za počinjeni greh mora pasti samo na osobe koje su ga je počinile, a ne na njihovu decu. Ozbiljna je nepravda smatrati čoveka grešnim od rođenja. Koliko nemilosrdan i okrutan čovek može postati verujući u dogmu nasleđenog greha kako je prikazano teološkom tvrdnjom Svetog Avgustina da su sva nekrštena deca osuđena da večno gore u Vatri Pakla?! Donedavno, nekrštena deca se nisu sahranjivala u osveštanoj zemlji u hrišćanskom svetu jer se za njih verovalo da su umrla u „iskonskom grehu.ˮ
Islam osuđuje dogmu iskonskog greha i decu smatra čistom i bezgrešnom od rođenja. Greh, kaže, nije nasleđen već je nešto što se stiče radeći što ne bi trebalo, ili ne radeći što bi trebalo raditi.
Drugi deo hrišćanske doktrine iskupljenja je da Božja pravda zahteva plaćenu cenu za iskonski i sve ostale grehe čoveka. Kada bi Bog oprostio grešniku, bez kazne, to bi značilo poricanje Njegove pravde. Velečasni V. Goldsak piše u vezi s ovim: „Trebalo bi biti jasno poput dana svima da Bog ne može prekršiti Svoj sopstveni zakon: On ne može oprostiti grešniku pre no što ga prvo propisno ne kazni. Jer ako to ne uradi, ko bi Ga zvao‘Pravednim’ i Pravičnim? ˮ[6]
Ovakav stav ukazuje na čisto nepoznavanje Božje pravde. Bog nije puki sudija ili kralj. On je poput opisa u Kur’anu: „Milostivi, Samilosni. Vladar Dana Sudnjegˮ. On nije samo Pravedan već takođe i Milostivi i Praštajući: „Allah će vam oprostiti, od milostivih On je najmilostiviji.ˮ (Kur’an 12:92).
Zaista, ako se čovek iskreno kaje, imajući pravi nagon da pobedi zlo unutar sebe, onda će Svemogući Bog svakako oprostiti sve njegove manjkavosti i grehe. Uostalom, jedini prikladan motiv za kaznu je provera zla i preoblikovanje počinioca. Kažnjavanje osobe za njene prošle grehe, čak i nakon pokajanja i promene je znak osvete, a ne pravde. Takođe, opraštanje nekome nakon što smo ga kaznili, ili nakon što smo kaznili nekoga drugog namesto počinioca, nipošto se ne može smatrati oprostom.
Allah, Stvoritelj, je najmilostiviji. Ako On odredi zakon i traži od nas da ga poštujemo, On to ne čini u Svoju korist, već u korist čitavog čovečanstva. Osim toga, ako kazni čoveka zbog počinjenih grehova, On to ne čini jer mu kažnjavanje pričinjava zadovoljstvo ili da bi Sebi nešto nadoknadio, kao što tvrdi hrišćansko učenje, već da bi se otklonilo zlo, a grešnik pročistio. Bog prašta mane i grehe onih koji se greha klone i promene se. On ih ne kažnjava niti sprovodi kaznu nad nekim drugim umesto njih, a ovo nije u suprotnosti sa Božjom pravdom.
Allah u Kur’anu kaže: „Vaš Gospodar je sam Sebi odredio da bude milostiv: Ako neko od vas učini neko ružno delo iz neznanja, pa se posle pokaje i popravi – pa, Allah je, zaista, Onaj Koji oprašta grehe i milostiv je. Tako Mi podrobno izlažemo dokaze i znakove, da bi očigledan bio put kojim idu grešnici.ˮ (Kur’an 6:54-55)
Treći deo hrišćanske dogme iskupljenja je da je Isus platio kaznu iskonskog i ostalih greha ljudi svojom smrću na krstu na Golgoti i da se spasenje ne može dostići bez verovanja u spasonosnu moć Hristove krvi. J.F. De Grot piše: „Pošto je Hrist ovaploćenje Boga, on je na Sebe preuzeo naše grehe kako bi se iskupio za njih zadovoljavajući Božji zahtev za pravdom, on je posrednik između Boga i ljudi.ˮ[7]
Ova dogma ne samo da je poricanje Božje milosti već takođe i Njegove pravde.[8]
Zahtevati da se krvlju opraštaju gresi ljudi ukazuje na potpuno nepostojanje milosti, a kazniti čoveka koji nije kriv za grehe drugih, vrhunac je nepravde.
Postoje mnoga opovrgavanja koja potvrđuju obmane verovanja u iskupljenje i raspeće. Sledeća su samo neka među njima:
Prva: Dogma raspeća Isusa Hrista zarad iskupljenja iskonskog greha je zasnovana na neispravnim temeljima, i bilo šta građeno na takvim temeljima je samo po sebi neispravno. Ideja da je Adamov greh prešao na njegovo potomstvo u suprotnosti je sa ajetima iz Tore koje, prema Novom zavetu, Isus nije došao da uništi već da upotpuni. Takođe, u Ponovljenom zakonu 24:16 stoji: „Neka ne ginu očevi za sinove, ni sinovi za očeve; svaki za svoj greh neka gine.ˮ
U Jezekilju 18:20 takođe nalazimo: „Koja duša zgreši ona će umreti, sin neće nositi bezakonje očevo niti će otac nositi bezakonje sinovljevo; napravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku će biti bezbožnost njegova.ˮ
Prema Jevanđelju po Mateju 16:27, sam Isus kaže: „I tada će se vratiti po delima njegovim.ˮ
Ovo je u skladu sa Kur’anom, gde piše: „Nijedan grešnik neće da nosi tuđe grehe, i da je čovekovo samo ono što sam uradi.ˮ (Kur’an 53:38-40)
Drugo: Prema Knjizi Postanja 5:5, naš otac, Adam, je živeo sa svojom ženom 930 godina pre nego što su jeli sa zabranjenog drveta. Ovo ističe neistinu iz Knjige Postanja 2:17, gde piše: „jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš…ˮ što se nije desilo.
Ovo takođe ukazuje da se Adam pokajao zbog svog greha i tragao za oprostom i Bog mu je oprostio. U Bibliji se navodi: „Ako li bi se bezbožnik[9] obratio od svih greha svojih koje učini, i držao bi sve uredbe Moje i tvorio sud i pravdu, doista će živeti, neće poginuti. Bezakonja njegova što ih je god učinio neće mu se više spominjati, u pravdi svojoj koju čini živeće.ˮ (Jezekilj 18:21-22)
Dakle pošto su Adam i njegova žena „živeli,ˮ mora da su se „okrenuli od svih greha koje su počiniliˮ. Ovo znači da greh nije bio nasleđen, i tako, nije bilo razloga da Isus umre zarad bilo čijih greha. Ovo je u potpunom slaganju sa Kur’anom, koji kaže: „Tako Adam nije svoga Gospodara poslušao, pa je skrenuo. Posle ga je njegov Gospodar odabrao, pa mu je oprostio i uputio ga na Pravi put..“ (Kur’an, 20:121-122)
Treće: Prema Bibliji nije ispravno reći da je Isus došao da umre voljno i namerno zarad greha ljudi. Mi u Bibliji čitamo da on nije želeo da umre na krstu. Jer kada je saznao šta mu njegovi neprijatelji spremaju, kazao je: „Žalosna je duša moja do smrti.ˮ (Jevanđelje po Marku 14:34).
Pošto se molio Bogu, kazao je: „Ava Oče! Sve je moguće Tebi; pronesi čašu ovu mimo mene; ali opet ne kako ja hoću, nego kako Ti.ˮ (Jevanđelje po Marku 14:36)
Takođe je tražio od svojih učenika da kupe mačeve: „a koji nema neka proda haljinu svoju i kupi nož.“ (Jevanđelje po Luki 22:36), kako bi noću čuvali od njegovih neprijatelja.
Četvrto: Biblija nam govori u Jevanđelju po Marku 15:34 da je raspeta osoba „glasno govorila ‘Eloi! Eloi! Lama savahtani?’ Koje znači: „Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?ˮ Ovako očajnički plač – ako u svrhu rasprave prihvatimo da se ovo desilo – dokazuje da raspeta osoba nije bila voljna da umre na krstu. Važnije, pasus sadrži čist dokaz da raspeta osoba nije nikako mogla biti Isus Hrist, pošto takav očajnički plač i panika ne pristaju Božjem proroku, a kamoli onome koji je tvrdio da je Bog.
Peto: Prema Jevanđelju po Marku 14:50, raspeću niko od Isusovih učenika nije posvedočio pošto: „Ostavivši Ga, učenici svi pobegoše.ˮ[10] Takođe, niko od pisaca Jevanđelja i Poslanica nije posvedočio raspeću; drugim rečima, nije bilo verodostojnih očevidaca. Tako su izvori priče sumnjivi, naročito s obzirom na to da se kanonizovana Jevanđelja i sama međusobno razlikuju u preciznim detaljima raspeća od početka do kraja.
Šesto: Ideja da je prolivanje krvi neophodno kako bi se ublažio Božji gnev ušla je u hrišćanstvo iz primitivne slike Boga kao svemogućeg demona. Ne postoji logična veza između greha i krvi. Ono što briše grehe nije krv već kajanje, iskreno pokajanje, uporno opiranje zlim težnjama i konstantna borba da se ispoštuje Božja volja onako kako nam je otkriveno od Njegovih poslanika. Osim toga, kada je Isus upitan u vezi puta do večnog života, njegov odgovor nije bio da je to vera u njega kao spasioca kroz prolivanje njegove krvi. Umesto toga, kazao je: „Ako želiš ući u život, drži zapovesti.ˮ (Jevanđelje po Mateju 19:17) Ovo znači: poštujte Božje zakone.
Hrišćanska šema spasa nije samo moralno i racionalno neodrživa već takođe protivreči rečima Isusa, koji je došao da spasi ljude od greha svojim učenjem i primerom svog pobožnog života, pre nego namernim umiranjem na krstu, zarad njih, nudeći svoju krv za iskupljenje ljudskih grehova. Njegova misija je takođe bila pozivanje grešnika na pokajanje, kao što je bio slučaj sa svim poslanicima pre njega. Nikada nije kazao da je došao radi iskupljenja ljudskih greha. Ovo je istaknuto u Jevanđelju po Mateju 4:17, gde nam se govori o Isusu: „Otada poče Isus učiti i govoriti: ‘Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko.’ˮ
Zaista je neshvatljivo da Biblija ide u krajnost i zloupotrebljava Isusa proglasivši ga prokletim. Pavle kaže: „Hristos je nas iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva (jer je pisano, ‘Proklet svaki koji visi na drvetu.’)ˮ (Galaćanima Poslanica 3:13)
Dogma iskupljenja isto tako potiče iz drevnih paganskih religija. Prema Arturu Findleju u Kamenu Istine, pominje se 16 osoba za koje se verovalo (od strane njihovih naroda) da su došle da ih spasu i iskupe od greha. Među njima su: egipatski Oziris (1700 p.n.e), vavilonski Baal (1200 godina p.n.e), hinduski Krišna (1000 godina p.n.e), tibetanski Andru (725 godina p.n.e), kineski Buda (560 godina p.n.e) i persijski Mitra (400 godina p.n.e).
Dogma iskupljenja i raspeća ne samo da je uvreda razumnom razmišljanju, već takođe motiviše ljude da napuste dobra dela i počine loša, poput ubistva, krađe, silovanja i preljube. Pavle je potcenio važnost zapovesti propovedanih od strane Isusa i tvrdio: „Mislimo dakle da će se čovek opravdati verom bez dela zakona.ˮ (Rimljanima poslanica 3:28)
Čak je i kazao da Avramu njegova dela nisu pomogla. Jer kaže: „Jer ako se Avraam delima opravda, ima hvalu, ali ne u Boga.ˮ (Rimljanima poslanica 4:2) Pavle je tom izjavom spas učinio mogućim jedino putem vere u Hristovo raspeće. Kakvo bi bilo stanje čovečanstva kada bi ljudi poverovali u ovaj koncept?
Odgovor na Pavlove tvrdnje dao je lično Isus:
„Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskom.ˮ (Jevanđelje po Mateju 5:19)
Islam odbacuje dogmu iskupljenja. Proglašava da se oprost greha ne može dobiti patnjom i žrtvom bilo koje osobe, već jedino Božjom milošću. Uz to se moramo sami iskreno pokajati, odmah prestati sa činjenjem greha, osećati grižu savesti zbog počinjenog greha, čvrsto odlučiti da se tom grehu više ne vraćamo i uporno se truditi da izbegavamo zlo i činimo dobro.
Osim toga, ako počinjeni gresi uključuju nepravdu prema drugima, oduzimajući im prava ili na primer ako smo govorili grube reči o nekome u njihovom odsustvu, onda još jedan uslov za oprost mora biti ispunjen: onima kojima smo oduzeli prava ona moraju biti vraćena, a od onih o koje smo se ogrešili moramo tražiti oprosta koliko god je to moguće.
Kur’an obećava spas svima onima koji veruju u jednoću Boga i čine dobra dela: „Oni govore: „U Raj neće da uđe niko osim onoga ko bude jevrej ili hrišćanin!“ To su njihove puste želje. Reci: „Dajte svoj dokaz, ako istinu govorite!“ A nije tako! Onome ko se bude predao Bogu i pored toga dobra dela činio, pripada nagrada kod njegovog Gospodara; takvi neće ničega da se boje, niti će za bilo čim da tuguju.“ (Kur’an 2:111-112)
Allah takođe kaže u Kur’anu: „Pa ko se nada susretu sa svojim Gospodarom, neka radi dobra dela i neka u robovanju (obožavanju) Gospodaru svome nikoga ne pridružuje.“ (Kur’an 18:110)
Jakovljeva poslanica 2:14 i 17 podudara se sa islamom i zapovestima, jer tamo piše: „Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasti?ˮ I još: „Tako i vera ako nema dela, mrtva je po sebi.ˮ
Fusnote:
[1] Zato je prikladno ovde postaviti pitanje: Kako je Adam kažnjen za delo koje je počinio ako nije razlikovao dobro od lošeg?
[2] Sam ovaj tekst je u suprotnosti sa drugim biblijskim tekstovima koji govore da je iskupljenje moguće udeljivanjem brašna: „A od drugog neka načini žrtvu paljenicu po običaju; tako će ga očistiti sveštenik od greha njegovog, koji je učinio, i oprostiće mu se.“ (3. Mojsijeva, glava 5:10); ili novca: „I uzevši novce za očišćenje od sinova Izrailjevih ostavi ih za potrebu u šatoru od sastanka, i biće sinovima Izrailjevim spomen pred Gospodom za očišćenje duša vaših.“ (2. Mojsijeva, glava 30:16); ili: „zlatnim zakladama, kopačama, narukvicama, prstenjem, obodacama, i lančićimaˮ (Knjiga Brojeva 31:50)
[3] U Isaiji 43:11 navodi se, „Ja sam, ja sam Gospod, i osim mene nema Spasitelja.ˮ Ovaj stih jasno navodi da je Bog jedini spasilac.
[4] Ako je verovanje u raspeće Isusovo jedini put do spasenja za one koji žive u njegovo vreme i one koji posle njega poveruju u Isusa, šta je sa grešnicima koji su umrli pre Isusa i koji nikada nisu imali prilike da ga upoznaju ili veruju u njegovo raspeće?
[5] Rimljanima poslanica 5:18-19.
[6] Iskupljenje, str.5.
[7] Katolička učenja, str. 162.
[8] Nakon ovoga se treba pitati: zar Adamovo pokajanje Bogu, njegov odlazak iz Raja, poplava i mnogobrojna žrtvovanja učinjena Bogu nije dovoljan ceh za njegov spas? Šta je sa gresima strašnijim od Adamovih? I kako ova misterija spasa može ostati nepoznata svim poslanicima iz prošlosti i biti otkrivena tek kasnije od strane Crkve?
[9] Ako je ovo slučaj sa „bezbožnicimaˮ šta bi bilo sa grešnikom koji je pravična osoba poput Adama? Zar on nema više prava da mu bude oprošteno kada se pokaje?
[10] Kao što mislimo dobro o učenicima Isusovim, mi zaključujemo jednu od dve stvari: ili je ovaj tekst takođe ubačen, to jest nije bio deo originalnog teksta, ili (ako je istinit) učenici nisu otišli pošto su shvatili da raspeti nije bio sam Isus. U oba slučaja, rezultat je isti.
Iz knjige: “Moja velika ljubav prema Isusu me je dovela do islama.”
