Poziv Istine
Bismillahir-rahmanir-rahim
Rodjena u Nemačkoj te 1983 godine provela sam 5 godina svog detinjstva u igri sa drugom decom i materijalnom blagostanju jer su moji roditelji, kao radnici iz Srbije, došli pocetkom 70-tih u Nemačku.
1988. godine u naše živote se upliće jedno novo poglavlje, moja majka nakon perioda depresije, najviše zbog stresa i posla, tempa koji je bio u Nemačkoj, odlazi na nagovor poznanika u Zagreb na Kongres Jehovinih svedoka i tu zvanično postaje njihov član krsteći se kako oni kažu, po izvornim ritualima iz Biblije.
Naravno, pristupivši njihovoj sekti, moja majka se iz fundamenta menja i postaje ako smem reći, radikalni član njihove organizacije, odlazeći redovno na sastanke, propovedi po kućama ali takodje vodivši i mene. Konstantno nam je govorila o tome, da je to spas za čoveka, da i moj otac i ja moramo postati Jehovini svedoci. On se nikada nije opterećivao time što je njegova supruga, moja majka Jehovin svedok, radio je naporno i vredno kako bi nam omogućio lep i ugodan život.
Tako je bilo do neke 15-te godine mog života kada sam kao pubertetlija počela da ispoljavam buntovnost i da otvoreno iskazujem neposlušnost roditeljima. Allah najbolje zna zašto, istovremeno sam odlučno negirala želju za odlascima sa majkom na njihove sastanke u tzv. “Kraljevske dvorane”.
Nažalost, tok dešavanja situacije se pogoršao i kola su krenula nizbrdo. Upoznala sam društvo koje, ispostaviće se vrlo brzo, nije bilo nimalo pozitivno.
Otključala sam vrata šejtanskog sveta, sveta droge, alkohola, bluda, sveta za koji sam mislila da će mi doneti “zivot”, a zapravo sam dobila sve ono od čega bi se normalan čovek naježio i pobegao glavom bez obzira. Počele su svadje, nesuglasice, majka je primetila da se nešto dešava sa mnom, otac je uvek sve posmatrao sa dozom smirenosti, kako je njemu uvek i dolikovalo. Puno je radio, trudio se da sve reši u miru i tišini, bez ikakvih tenzija.
Pored svih scena koje sam im pravila, za oca sam i dalje bila mezimica. Majka je bila stroža, nije posustajala u strogoći i trudu da me izvede na put dobra, medjutim i ona se se mnogo brinula zbog mene i moje budućnosti. Sećam se kada sam jedno jutro doša kući, pod dejstvom droge, a moja majka misleći da sam pijana jurila me je po stanu i htela me tući sa kutlačom. Situacija je toliko daleko odmakla kontroli, da ona više nije znala kako da me „dovede u red“. Ja sam se za to vreme smejala njoj u lice i skakala u transu pod uticajem opijata. Moj jadni otac, koji je i sam odrastao u teškom, jako teškom detinjstvu, razboleo se nakon nekoliko godina, bio je bolestan ali nije hteo nikoga time opterećivati niti je išao kod doktora. Kada je doživeo moždani udar, ostao je nepokretan, nije mogao govoriti, dobio je veoma težak oblik dijabetesa usled povišenog šećera koji je verovatno već ranijih godina bio prisutan u njegovoj krvi, ali mi to nismo znali. Nakon toga dobio je još nekoliko bolesti, imao je i infarkt i kancer te je ostao potpuno nemoćan, nije više bio u mogucnosti da nastavi da radi, jednostavno je ostao invalid.
Nakon svih tih godina agonije, počela sam trenirati breakdance i baš tu mi se desi da upoznam momka turskog porekla. Nakon nekog vremena ušli smo u vezu. On nije bio neki praktikant svoje vere. 3 meseca sam tajno bila sa njim, nisam smela reći roditeljima. Nakon što su ga upoznali, odvojili smo se i počeli živeti kao podstanari. Izašla sam, elhamdulillah, iz lošeg društva ali nisam očekivala da će se agonija na neki drugi način nastaviti. Prvi put dolazim u kontakt sa muslimanima, njegove sam roditelje upoznala, majku sam videla kako klanja i to je moj prvi susret sa namazom. Iz sadašnje perspektive mogu reći da mnogo toga kod njih nije bilo u redu sa praktikovanjem Islama samo to tada nisam znala. Nakon nekog vremena, počele su u meni raditi neke emocije i misli, želela sam da izgovorim šehadet što sam i učinila u jednoj od lokalnih džamija, a kasnije čak i nakon dersa jednog poznatog nemačkog daije. Nastavila sam da živim sa njim, Allah da mi oprosti, nismo bili venčani i ta grešna veza se Allahovom voljom i prekinula. Nakon 7 godina u vezi sa njim, savladana bolom rastanka, majka me savetuje da odem kod sestre u Srbiju na neko vreme da se “zaleči rana”. Ne sluteći da ću još veći problem napraviti, odlazim kod sestre. Opijam se jedno veče i upoznajem čoveka sa kojim ulazim u vezu, zatim i veridbu, a nakon nekog vremena saznajem da sam u drugom stanju. Iako mnogo grešna pred Gospodarom svih svetova, počinjem da shvatam u kakve sam se probleme uplela. Nakon jednog susreta udara mi šamar i to tako jako da sam bila povredjena, u momentu kada sam bila u drugom stanju. Shvativši da sam svoj život dovela na ivicu propasti, odlučujem da odem nazad za Nemačku i da navodno posetim roditelje i njemu “sredim” papire da dodje i on. Nakon povratka u Nemačku rekla sam da sa njim ne želim više ni momenat provesti. Raskidamo veridbu, a on zajedno sa familijom odlučno odbacuje dete odrekavši ga se. Nakon toga nikada ga više u životu nisam videla niti čula. Iako sam živela konstantno u strahu da će mi nakon poroda uzeti dete, vrlo brzo sam shvatila da ne želi ni da ga vidi, a kamoli prizna. Godinu dana sam sa sinom živela kod roditelja u stanu, ali tada je tek stvarno počeo da radi osećaj u meni da moram uciniti tevbu, ponoviti svoj šehadet i odseliti se medju muslimane. Uspevam Allahovom voljom, odlazim iz stana roditelja i sa sinom se nastanjujem u gradu 150 km udaljenom od njih. Počinjem da izučavam Islam, da klanjam redovno, da postim Ramazan, osećam duhovno poboljšanje, ponovnu želju za zivotom iako tek tada moja majka revoltirana mojim praktikovanjem Islama, počinje da ponekad i jako agresivno nameće svoju doktrinu tj. teoriju “Spasa” koji je zagarantovan isključivo Jehovinim svedocima. Molim Allaha da je uputi! Bilo je muslimana u gradu u kojem sam se nastanila, ali ja nisam imala mogućnost često ići na dersove i druženja jer sam bila u predgradju, bez auta i sa malim detetom. Nakon nekih godinu dana Allahovom voljom upoznajem muškarca, muslimana praktičara, odlazim u Beograd da ga upoznam pred mahremima, sve zvanično. Ostajem tri nedelje tamo, videli smo se nekoliko puta i uvek u prisustvu mahrema, on je takodje primio Islam. Zaručili smo se, ja sam se vratila u Nemačku završila sve oko papira, zatim sam otišla sa sinom u Beograd. Venčali smo se prvo šerijatski, zatim i gradjanski posle par meseci. Nastanili smo se u Beogradu, da bi nakon nepunih godinu dana odlučili da zajedno dodjemo u Nemačku što smo elhamdulillah i uspeli.
Danas, nakon 5 godina braka, iako suočeni sa poteškoćama dunjaluka, živimo elhamdulillah zajedno sa troje dece. Trudimo se koliko mozemo, mada smo svesni da možemo mnogo više i bolje. Kada je u pitanju nasa divna vera Islam, čovek uvek mora ići prema vrhu u želji za novim saznanjima jer je znanje o Islamu kao okean bez dna, dužnost nam je spoznati našeg Stvoritelja subhanehu ve te´ala. Zahvalna sam Allahu što sam nakon toliko izgubljenih godina svog žvota našla smiraj duše i srca u Islamu i što sam Njegovom voljom upoznala muža koji me podržava, voli i ceni. Molim Allaha da mi oprosti moje grehe, da oprosti mome mužu, da oprosti svima nama naše greške jer sin Ademov nije nepogrešiv, a sva milost je u Allaha.
L.M.
