Poziv Istine
Isusova majka Marija je bila kći Amramova, uglednog i učenog čoveka među Izraelićanima. Umro je ostavivši iza sebe malodobnu devojčicu o kojoj se neko trebao brinuti. Brigu o njoj preuzeo je Zarija, muž njene tetke po majci, Jelisavete. Kad god bi Zarija ušao u njenu sobu u hramu kod nje bi, zato što je bila bogobojazna i čestita, našao hranu. O tome govori i Časni Kur’an u poglavlju ‘Amramova porodica’ gde se kaže:
Allah je odabrao Adama, i Noju, i Avramovu porodicu i Amramovu porodicu nad ostalim svetom …,
…i kad anđeli rekoše: O Merija, tebe je Allah odabrao i čistom stvorio i boljom od svih žena na svetu učineo. (Amramova porodica, 33-43)
Marija dobija vest da će roditi Isusa
Ovo joj je saopšteno preko anđela Gavrila koji ju je nadahnuo, nakon čega je zanela Mesiju. Gavrilo joj je, takođe, nagovestio da će Mesija biti ugledan i na ovom i na onom svetu i jedan od Allahu bliskih, da će govoriti ljudima u kolevci, a i kao odrastao, i biti čestit.
…i poučiti ga pismu i mudrosti i Tevratu i Indžilu. tj. da će on biti radosna vest i Božiji znak ljudima o Allahovoj svemoći i milosti.
Međutim, hrišćanske knjige govore da je anđeo, kada je Mariji saopštio vest da će zaneti Mesiju, rekao da će se on zvati Isus, Sin Božiji, da će mu njegov Gospodar dati presto njegovog pretka Davida, da će vladati Jakovljevim potomstvom, da njegovoj vlasti neće biti kraja, te da je Jelisaveta, Zarijeva žena, u šestom mesecu trudnoće.
Ovde se da primetiti da jedino Luka Mesiju naziva nadimcima koje drugi ne spominju, poput „Sinom Svevišnjeg će se zvati”, „Dete koje ćeš roditi Sinom Božijim će se zvati” i „kome će dati Davidov presto”.
Da se još primetiti da pomenuti Luka nije bio Mesijin učenik, da ne spada među dvanaestoricu apostola, nego je čovek koji je kasno primio hrišćanstvo i postao jedan od Pavlovih učenika, koji ni sam nije nikada vidio Mesiju. Prema tome, ovi izrazi su lično Lukin proizvod. Učinio je to da bi dočarao i uljepšao Mesijinu pojavu, iako mu to ni najmanje nije bilo potrebno. Istoričari koji se bave izučavanjem Mesijinog života u vezi sa ovim nadimcima imaju svoje prigovore u koje spada:
Prvo, Mesiji nije priličilo da sedi na Davidovom prestolu, jer verovesnik Jeremija (jedan od izraelskih verovesnika čije ime nosi i jedna knjiga Starog zaveta, koju Jevreji i hrišćani smatraju svetim) kaže da mu je Gospod rekao da Joakin Judin kralj neće zasesti na Davidov presto. Kod Luke se Joakinovo ime navodi, u donekle iskrivljenom obliku, kao Elijakim.
Drugo, Mesija zaista i nije zaseo na Davidov presto. Desilo se upravo obrnuto, da je Mesija od strane Jevreja bio maltretiran i pretučen, kad im ga je Pilat izručio. Što se tiče njegovog nadimka „Sin Svevišnjeg” za njega se može reći da je pozajmljen iz nadimka koji je Zarija dao svom sinu: „A ti ćeš dečače verovesnikom Svevišnjeg biti.” Luka je ove reči iskrivio i pripisao (Sin Svevišnjeg) u korist Mesijinu kako bi ga svet zamišljao i prihvatio kao Boga, Sina Božijeg.
Nepobitno se zna da Isus nije kao kralj vladao ni jednog jedinog dana, a kamoli večno. O trudnoći i porođaju govore dvojica sastavljavača jevanđelja, Matej i Luka. Ovde primećujemo da hrišćanske knjige prešutkuju Isusovo obraćanje ljudima dok je još, kao novorođenče, bio u kolevci, slučaj sa palmom, ugonjenje Marije u laž od strane sveta…
O ovome Kur’an govori, a jevanđelja prećutkuju. Zašto? Na to Uzvišeni daje odgovor u sledećim rečima:
A dobar deo onoga čime su bili opominjani izostavljaju. (Kur’an, Trpeza, 13)
Jevreji su Mariju optuživali za nemoral. O tome govori Kur’an kad kaže:
I zbog neverovanja njihova i zbog iznošenja teških optužbi protiv Marije… (En-Nisa’, 156)
Gde je Isus rođen?
Isus je rođen u Galileji ili „Galileji naroda” kako su je zvali Izraelćani, jer je bila zemlja otvorena za sve narode, kako one sa Istoka, tako i za one sa Zapada. Galileja nikada nije bila namenjena samo Izraelćanima. Na hebrejskom jeziku Galileja znači „krug” ili „okruženje”. Ovim imenom se htelo reći da je bila uvek otvorena za prognanike i izbeglice iz drugih krajeva Palestine, naročito sa juga, gde se nalazila Judeja.
Galileja je bila sastavni deo oblasti severne obale, u staroj istoriji poznate pod nazivom Kanan. Grci su kasnije ovu oblast nazvali Fenikijom što znači „crvena boja” koju cela oblast dobija od crvenkastih litica galilejskih planina. Odnosi između Galileje i Judeje uvek su bili napeti i neprijateljski, ako ne kažemo u neprijateljstvu, na ratnoj nozi, iako su pojedini krajevi Galileje i Kanana od samog osnivanja Davidova carstva bili u njega uključeni. Kada je Judeja zagospodarila Kananom, Jevreji su od Kananićana preuzeli tekovine njihove kulture i civilizacije na polju zanatstva, trgovine i građevine. Ovo poslednje posebno je došlo do izražaja u gradnji Hrama i dvorova. (Pogledaj o tome u sedmom poglavlju Prve knjige o Kraljevima i dvadeset sedmom poglavlju Knjige o Ezekijelu!)
Jevreji su se u kulturi i umetnosti oslanjali na Kananićane. Zbog mešanja stanovnika Galileje i Samarije (dve oblasti na severu Palestine) sa strancima i preuzimanja od njih mnogih običaja, tradicije i jezika, južni Jevreji u oblasti Judeje nisu ih podnosili. Međutim, svi Jevreji, a naročito oni iz oblasti Judeje na jugu, bili su im zavidni. Oni su strance koji su živeli na severu prisiljavali ili da prime judaizam, ili da se isele. Veliki broj stanovnika Galileje bili su Arapi koji su govorili aramejski i služili se hebrejskim sa stranim dijalektom. Ekstremni Jevreji iz oblasti Judeje na jugu, nisu iz Galileje očekivali da im išta dobro dođe. U tom smislu imali su i poslovicu koja glasi: „Nikakvo dobro ne dolazi iz Galileje.”
Kada se u Galileji pojavio Mesija, podrugljivo su govorili da iz Galileje nikada nije izašao nijedan poslanik. Nasuprot grubosti stanovnika Judeje na jugu, verska tolerancija je bila jedna od osobina i vrlina stanovnika Galileje na severu. Nekoliko godina posle Mesijinog rođenja, nakon smrti Heroda Velikog, Galileja se oslobodila vlasti Judeje, kada je ona pripala, zajedno sa okolnom pustinjom, u posed njegovog sina Heroda Antipe. Prestonica Galileje bila je Tiberija, u blizini Nazareta, gde je odrastao Mesija.
Kada je Isus rođen?
Iz računanja vremena po novoj eri obično se misli da je Isus rođen u njenoj prvoj godini. Po ovom računanju vremena evropski se narodi služe od 532. god. Te godine je monah Dionosije Mali pozvao na računanje vremena po godini Mesijina rođenja. Međutim, danas je utvrđeno da se ova era računa od pogrešnog datuma, jer je Mesija rođen četiri godine pre ovog datuma. Do ovakvog zaključka se došlo mnogobrojnim poređenjima imena palestinskih vladara pre njegova rođenja i njegovih savremenika, sa rimskim vladarima. Otuda se zasigurno može ustanoviti da je Mesija rođen oko 749. god. po rimskom računanju vremena. Svoju misiju počeo je obznanjivati u tridesetoj godini tj. 779. god. Stvarna godina njegovog rođenja bila je četiri godine ranije, nego što se danas računa. Postoje i druga mišljenja da je Mesija rođen oko pete ili šeste godine pre n.e. Neki istoričari koptske crkve smeštaju Mesijino rođenje na dan 25. decembar, što odgovara 28. kiheku, četvrtom mesecu koptske godine. Međutim, jedan muslimanski istraživač, egipatski profesor Muhammed Izzet et-Tahtavi u svojoj knjizi En-Nasranijjetu ve-l-islam dokazuje da je Mesijino rođenje bilo u letnom periodu i da ono nikako nije moglo zimi. Ono je moglo biti ili u mesecu avgustu ili septembru, a nikako 25. decembra kako tvrde zapadnoevropski hrišćani, niti u januaru, kako tvrde istočni hrišćani. Ovo svoje mišljenje temelji na nepobitnim dokazima koje preuzima iz izjava samih hrišćanskih učenjaka. Ovde ćemo preneti ukratko šta on i oni o tome kažu.
U svom Jevanđelju Luka o Mesijinom rođenju navodi da su te iste noći u mestu u kome se Mesija rodio, pastiri pod vedrim nebom čuvali stoku kad im je:
(7) I rodi Sina svog prvenca, i povi Ga, i metnu Ga u jasle; jer im ne beše mesta u gostionici. (8) I behu pastiri u onom kraju koji čuvahu noćnu stražu kod stada svog. (9) I gle, anđeo Gospodnji stade među njima, i slava Gospodnja obasja ih; i uplašiše se vrlo. (10) I reče im anđeo: Ne bojte se; jer gle, javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu. (11) Jer vam se danas rodi spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovom. (Luka 2:7-11)
Spominjanje noćnih čuvara govori o tome da je to vreme bilo pogodno za napasanje stoke, a to je moguće samo leti, jer u zimskom periodu u tim krajevima opada temperatura, naročito noću. Štaviše, brdovite krajeve Palestine zna i sneg prekriti, pa nikakva napasanja stoke u tom periodu nije moglo biti.
Zbog čega se onda Mesijino rođenje smešta u zimski period? Odgovor na ovo pitanje daje episkop Barenz koji kaže da se taj datum, 25. decembar, podudario sa datumom velike proslave koja se u Rimu organizovala povodom nacionalnog paganskog praznika. Crkva nije mogla ukinuti ovaj praznik, nego ga je prihvatila kao narodni praznik koji se od tada proslavlja kao crkveni praznik. Posle dugogodišnjih rasprava, zapadni svet je oko 300. godine 25. decembar prihvatio kao datum proslave Isusovog rođenja. Ovo mišljenje episkopa Barenza prihvatila je Britanska Enciklopedija ‘Champers’ (Pogledaj o tome na 642. i 643. str. Britanske enciklopedije, 5. tom, 15. izdanje).
Kada su crkveni oci 340. godine odlučili da obeležavaju i proslavljaju ovaj praznik, oni su s dozom velike mudrosti odabrali zimski solisticij, jer je on, kako smo ranije rekli, u to doba bio najpoznatiji praznik. Mišljenje da je Mesija rođen u avgustu ili septembru prihvatila je i enciklopedija ‘Champers’. Za ovakvo mišljenje opredelio se i dr. Džon D. Ever u svojoj knjizi Leksikon Svetog pisma, pod reči: „godina”. Profesor Bek, jedan od komentatora Svetog pisma, takođe isključuje mogućnost da je Mesija mogao biti rođen 25. decembra. Oni koji poput prof. Beka smatraju da je Mesija rođen u avgustu ili septembru određuju to kao 8. godine p.n.e., a raspeće određuju da je bilo u sredu, 34. godine n.e.
Ovako kazuje i Kur’an Časni kad govori da je Merjemi (Mariji), nakon što je rodila Mesiha (Isusa), bilo naređeno da zatrese palmino stablo kako bi je posule datule sveže. Takođe joj je bilo naređeno da se napije sa potoka koji je tekao pored palme. Pošto u zimskom periodu nema ni datula svežih na palmi, niti potoka, oni su se mogli naći samo u letnom periodu.
Isus je rođen kao Jevrej. Odrastao je u jevrejskoj sredini iz koje je, kako znamo, nasledio elemente duhovne i verske kulture. Hrišćanstvo se u početku, van Palestine, proširilo prvenstveno zahvaljujući Jevrejima. Prema tome Isus, mir nad njim, je rođen i odrastao u sredini u kojoj su ljudi bili, pre svega, preokupirani verskim pitanjima. Pojavio se u sredini koja je očekivala da se desi neko čudo koje će te ljude učiniti vladarima na Zemlji. Glavna preokupacija svih verovesnika tog vremena koji su poticali iz Galileje, bila je najava njegovog skorog dolaska i ostvarenje očekivane nade. Izgleda da je ovakva klima doprenela da Isus, mir nad njim, počne obznanjivati svoju misiju. Kad ju je obznanio, on je zapravo samo obnovio lanac verovesnika samo iz reda Izraelćana koji je bio prekinut nakon povratka Jevreja iz vavilonskog izgnanstva. Pre njega karike ovog lanca pokušali su spojiti drugi verovesnici, među kojima je bio i Jovan Krstitelj (ar. Jahja).
Isus (Isa, sin Merjemin) nije bio prvi pomazanik među Izraelćanima. I pre njega bilo je više pomazanika, ali je on bio najpoznatiji i najveći među njima. Pod pojmom pomazanik podrazumeva se da neki od verovesnika pomaže svetim uljem nekoga. Na ovo se ukazuje na više mesta u jevrejskim svetim knjigama. Jedan od takvih slučajeva je onaj kad je Bog naredio Mojsiju da pomaže svoga brata Arona. To je isto uradio i Samuil (jedan od izraelskih verovesnika) sa Saulom (Samuil 1, 9:15-16 i 24-26). Samuel je, takođe, pomazao Davida (Samuil 1, 16:12-13).
Pre nego što je Ilija uzdignut na nebo on je pomazao svoga učenika, kasnijeg verovesnika Hošea. Čak je i perzijski kralj Kir pomazan od strane Jevreja, kada su sa njim stupili u vezu, za vreme vavilonskog izgnanstva. Oni su mu pomogli da porazi Vavilon. Kir im ovo nije zaboravio, pa ih je nakon pobede vratio u Palestinu. Ovo Kirovo dobro Jevreji nisu zaboravili, zbog čega su ga smatrali svojim pomazanikom. Ovo treba shvatiti u smislu da su ga cenili, uvažavali i prema njemu se odnosili kao što su se odnosili prema svojim verovesnicima, ili tome slično. Na kraju, napokon je došao Mesija (Isa, a.s.) kao najveći pomazanik koji se pojavio među Izraelćanima, i ako ga Jevreji ne priznaju, nego ga odbacuju sve do danas. Oni su očekivali Mesiju kralja koji će im uspostaviti kraljevstvo i njime vladati a Mesija je lično izjavio da nije kralj.
Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.
Izvor: www.islamhouse.com/sr
