Poziv Istine
Sirija i Palestina ušli su u sastav Rimskog Carstva u vreme velikog vojskovođe Pompeja. Isus je rođen u doba čuvenog rimskog imperatora Avgusta Cezara. Njegova slava, pre svega, počiva na vojnoj moći na koju se Rim oslanjao do te mere da je zbog apsolutističke vlasti dokinuta Republika. Ovaj imperator, posle koga su došli Trajan i Hadrijan, uzdignut je na stepen božanstva i kao takav uz druge kultove morao se obožavati. Po njemu se sve do danas zove i jedan od dvanaest meseci u godini. Zbog apsolutističke vlasti u rukama vladara došlo je do jaza između zakona i reda, između vladajuće i potčinjene klase. U rukama vlasti našlo se bogatstvo, raskoš i nasilje, s jedne strane, a siromaštvo, beda i poniženje među podanicima, s druge strane. Uključivanjem Palestine u Rimsko Carstvo situacija se nije smirila, nego je rivalstvo između rimskih i persijskih pristalica i dalje raslo. Rezultat ovog rivalstva je bio da su perzijske pristalice u Jerusalimu nadvladale rimske. Čak je i u izboru glavnog sveštenika bila snažna konkurencija. Tako se desilo da je Antigon, kandidat persijskih pristalica pribegao lukavoj intrigi i pobedio Hirkana, svoga rivala koga su kandidovale pristalice Rima. Međutim, jezičak na vagi Rimljana na kraju je ipak, pretegao u njihovu korist. Kada je Herod, poglavica jevrejskih plemena u Idumeji, pustinjskoj oblasti na jugu Palestine, uvidio da situacija ide na ruku Rimljanima u Palestini, i on je stao uz njih. Da bi mu se odužili za ovakvo držanje Rimljani su ga postavili za kralja Judeje, Samarije i Galileje gde se rodio Mesija (Mesih, Isa, sin Merjemin). Herod je nastojao da u svakodnevnom životu živi u skladu sa rimskim običajima, kulturom i civilizacijom, pokušavajući da u isto vreme za sebe pridobije jevrejsku duhovnu vlast. Iako je sam poticao iz jevrejskog plemena, u svetovnim stvarima, načinu nošnje i stanovanja, pokušao je da uvede oponašanje Rimljana i Grka. S druge strane, obnovom Hrama na svoj trošak i kandidovanjem svojih ljudi na najviše položaje među sveštenstvom Hrama, želeo je zadobiti naklonost duhovne vlasti. Međutim, uprkos ovom njegovom nastojanju da pomiri antagonizam između dve suprotstavljene struje, bio je, a i nakon smrti ostao, omražen među pripadnicima svoje vere i naroda. Posle njegove smrti, uz blagoslov Rima, vlast u Palestini su preuzela trojica njegovih sinova. Galileja, Mesijino rodno mesto, pripalo je Herodu (drugom) Antipi, Judeja Arhelaju, a brdoviti predeli prema Samu Filipu.
Političke prilike u Palestini u doba Mesijinog rođenja bile su krajnje loše. Socijalne prilike bile su još gore. Veliki broj iznemoglih, bolesnih, nepokretnih, sakatih, paralizovanih, ludih, osušenih ruku i nogu, gluvonemih i slepih susretao se na svakom koraku. Bilo je i takvih za koje se verovalo da su neprekidno opsednuti demonima. Sve ove bolesti bile su raširene, kako među decom, tako i među omladinom i starcima. Pored toga među svetom je harala i lepra i neizlečive krvareće rane. Sve ove i mnogobrojne druge nedaće bile su prisutne u vremenu u kome se trebao pojaviti Mesija. Zbog svega ovog u društvu su delovale najrazličitije grupe lekara i nadrilekara koji su svoje pacijente lečili primenom duhovne terapije koja se temeljila na čvrstom verovanju i čistom životu. Uz ovo, postojala su i druga sredstva za smirenje i utehu, uglavnom uz pomoć duboke vere. Sredina je u potpunosti bila spremna da prihvati onoga ko će doći i koji će sve ove jadnike uzeti za ruku. Oni koji su radili na smirivanju stanja i ulevanju nade bili su prethodnica Mesije koji će doći i sa sobom doneti delotvoran lek za sve.
Jedan od njegovih prethodnika svakako je bio i Jovan Krstitelj koji je pranju i čišćenju vodom dao poseban značaj u borbi protiv svih ovih bolesti. Jovan je protiv dvora kralja Heroda podigao snažnu pobunu, jer je ovaj na silu hteo da od njegovog brata preotme ženu koja se zvala Herodijada. Kralj Herod je naredio da se Jovan pogubi. Uradio je to da bi ispunio želju njegove snaje i njene kćeri Salome. Za Salomu se kaže da je od nje Herod tražio da pred njim pleše i da je po nagovoru majke pristala, ali pod uvetom da kralj ispuni sve što ona bude tražila. Kada je na to pristao, zatražila je Jovanovu glavu, jer se suprotstavljao Herodijadinoj udaji za kralja. Kralj je ispunio njenu želju i pogubio Jovana Krstitelja. Ovaj događaj se zbio za vreme Mesije koji mu je i sam prisustvovao. Neposredno nakon ovog događaja on će obznaniti svoju misiju.
Pisac knjige Istorija crkve dodaje da je Herod Herodijadu uzeo sebi za ženu, nakon što je pustio svoju raniju zakonsku ženu Aretinu, kćerku kraljice Mitre. Herodijada je silom preoteta od njenog muža koji je još bio živ.
Što se tiče verskih prilika, Rimsko carstvo u Mesijino doba je dostiglo vrhunac svoje moći. Njegova vlast protezala se na gotovo ceo do tada poznati svet, izuzimajući Daleki istok. Pod njegovom vlašću našli su se pripadnici mnogih naroda, različite rase, jezika i verovanja. Tako su se u Aleksandriji, Nablusu i Jerusalimu mogli sresti ljudi svih verovanja. U ovom šarenilu vera i naroda, istočna učenja su se po pravilu nametala Zapadu, uključujući i sami Rim. Kada se pojavilo hrišćanstvo, ni ono nije bilo izuzetak od ovog pravila, nego je samo potvrdilo raniju praksu. Razlog za ovo treba tražiti u tome što je sveštenstvo sa Istoka javno priznavalo utelovljenje boga u liku vladara, čime je praktično bio trasiran put za njihovo obožavanje. Vladarima se to svakako dopadalo. Tako npr. u Egiptu imamo pojavu da se verovalo da je Aleksandar sin boga Amona. Njegov naslednik, kralj Antioh, otišao je dalje i od toga proglašavajući se bogom i tražeći da se prema njemu tako i odnosi. Desilo se to na tlu Palestine dok je njom vladao. Na prostore Rimskog Carstva proširili su se razni kultovi sa istoka, poput Mitre iz Perzije, Izide iz Egipta, Orfeja iz Grčke, tačnije iz Male Azije. Svi ovi kultovi vodili su poreklo sa Istoka. Mitra je bio kult sa dve omiljene osobine, od kojih je jednu predstavljalo svetlo koje razgoni tamu, a drugu neustrašivost borca, gospodara vojnika. Kao takav ovaj kult je bio omiljen kod vojnika, ali i nekih drugih, kao što su pastiri i noćni radnici. Verovalo se da on boravi u ljudskim telima kao što siromasi borave u pećinama. Znaci obožavanja ovog kulta bili su konzumiranje hleba i vina, javno i tajno. Tragovi obožavanja ovog kulta pronađeni su i u najudaljenijim delovima nekadašnjeg Rimskog Carstva, na zidovima podignutim u ono vreme na prostorima današnje Engleske, kao i na drugim mestima. Ovaj kult su naročito obožavali mladi vojnici, jer je u Avesti bio opisan kao bog pobednik, sledbenik boga Ahuramazde, boga dobra, koji se bori protiv Ahrimana, boga zla. U širenju na rimskim i grčkim prostorima često su poistovećivani kultovi egipatske Izide i persijske Mitre. Nju su grci nazivali Demetrom i imala je iste osobine kao i egipatska Izida, jer su je smatrali boginjom plodnosti. Uz nju je obožavan i mesec. Smatrana je boginjom mora i moreplovstva. Prikazivana je na slikama koje odišu čistoćom i ljubavi. U svom naručju drži dete iz čijeg lica zrači svetlost, simbol majčinstva, dobrote i čednosti. Sveštenici su na Zapadu brijali svoje glave po ugledu na egipatske sveštenike. Među njenim obožavaocima bilo je i muškaraca i žena. Nazivana je zaštitinicom kuće i porodice. Rimljani koji su po tradiciji bili privrženi porodici i pokoravanju roditeljima, zbog njenih osobina su je prihvatili kao svoje božanstvo. Tajnovitost ceremonijala koji je priređivan u čast kulta Izide i Mitre imao je svoje čari i uticaj na ljude da ih prihvataju. Pored ovog, Egipat je dao još jedan značajan kult, iako je okupljao relativno ograničen broj sledbenika. Bio je to kult erutida koji spominje aleksanadrijski filozof Filon. Sledbenici ovog kulta su živeli u asketskim ćelijama oko starog Marjuta u okolini Aleksandrije. Neki istoričari su skloni verovanju da su ovi erutidi zapravo bili učitelji jevrejskih asketa esena. Ovome treba dodati da je u to doba postojao i kult Orfeja. Ovaj kult je u osnovi bio grčkog porekla, ali se kasnije stopio sa ostalim istočnim kultovima u pogledu asketizma, duhovnog bratimljenja, zabrani konzumiranja mesa. Tu treba dodati i zabranu oblačenja bele odeće i konzumiranja vina, osim prilikom prinošenja žrtve. U vreme Mesijinog dolaska ovaj kult je bio dosta raširen. Sledbenici ovog kulta verovali su da Orfej posećuje svet umrlih i da se otuda vraća. Pripadnici ovog kulta imali su dva praznika, jedan u kome su oplakivali Orfejevu smrt, i drugi u kome su se veselili zbog njegovog ponovnog proživljenja. Ovo podseća na obeležavanje smrti i proživljavanje boga proleća Adonisa. Otuda poznavaoci uporednih religija primećuju da egipatski bog Aton odgovara grčkom bogu Adonisu. Na hebrejskom jeziku „Adonaj” znači „Gospod, Gospodin” i to je kod Jevreja jedno od Božijih imena. Sva ova imena vode poreklo iz Starog Egipta.
Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.
Izvor: www.islamhouse.com/sr
