Dokazi da sledbenici Biblije nemaju neprekinut lanac prenosilaca Novog zaveta

Svi hrišćanski prethodnici i znatan broj današnjih se slažu u tome da je Jevanđelje po Mateju pisano hebrejskim jezikom i da je zagubljeno zbog izmena koje su u njemu pravile hrišćanske sekte, i ogromnih nesreća koje su zadesile hrišćane u prva tri veka. A što se tiče sadašnjeg primerka Jevanđelja po Mateju na hebrejskom jeziku ono je prevod prevoda s grčkog jezika i za njega ne poseduju lanac prenosilaca, niti znaju ime njegovog prevodioca, niti bilo šta o njemu, što je priznao i Jerome. Sav govor o njemu se temelji na pretpostavkama: “Verovatno ga je preveo taj i taj …”, ali na temelju ovakvih sumnji se ne može ustanoviti da li knjiga pripada njenom autoru.

Tekstovi više od pedeset učenjaka su saglasni da ovo Jevanđelje koje se pripisuje Mateju (koje je ujedno prvo i najstarije kod njih) zasigurno nije njegovo delo, jer su sve knjige Novog zaveta pisane na grčkom jeziku osim Jevanđelja po Mateju i Pavlove poslanice Hebrejima. Zasigurno se zna da su njih dve pisane hebrejskim jezikom i za to postoje verodostojni podaci i Matej je jedini koji je pisao Jevanđelje na hebrejskom. On je svoje Jevanđelje napisao na hebrejskom jeziku za jevreje u Palestini koji su očekivali najavljenu osobu od potomaka Abrahama i Davida, neka je na njih mir, zatim su ga prevodili prevodioci prema vlastitom razumevanju i sposobnostima. A što se tiče Mateja, on svoje Jevanđelje nije preveo na grčki jezik, dok je njegov prevodioc anonimna osoba. Preostale jevanđeljske knjige su pisane na grčkom jeziku. Onaj ko tvrdi da su Matej kao i ostali pisci napisali svoja jevanđelja na grčkom jeziku je u zabludi.

Istraživač Norton je napisao veliku knjigu u kojoj tvrdi da je Tora apokrifno delo i da ga nije napisao Mojsije, a registrovao je u jevanđeljima i mnoštvo iskrivljenosti. Pomenuo je u ovoj knjizi uverenje da je Matej svoje Jevanđelje napisao na hebrejskom, jer su u tome saglasni svi njegovi prethodnici i ni jedan od njih to ne osporava, i to svedočenje je prihvatljivo. Oprečno mišljenje i ne postoji, tako da je dokazivanje suvišno. Prethodnici svedoče da su hrišćani jevrejskog porekla imali hebrejski primerak ove knjige i da je on postojao i bio u upotrebi do vremena Jeromea. A današnji primerak Jevanđelja po Mateju je samo prevod kome se ne zna ni prevodioc (niti mnoštvo drugih bitnih podataka) ni njegovo stanje. Tvrdnje prethodnika potkrepljuje to što je Matej bio apostol i lično video Isusa u većini situacija, čuo većinu njegovih reči vlastitim ušima, i da je on autor ovog Jevanđelja to bi se videlo barem na jednom mestu u njegovom opisivanju događaja koje je video. Govorio bi u prvom licu kao što je to običaj i kod tadašnjih, a i današnjih autora. Dakle, ovo Jevanđelje sigurno nije njegovo delo.

Profesor Faustus, jedan od velikih učenjaka sekte Manihanens  El-Džermeni kaže:

“Ovo Jevanđelje je u celosti laž. Njegova prva dva poglavlja su pridodata i neprihvatljiva za maricionite , ebionite , Juni Tirin i sveštenika Vilijemsa”

Istraživač Norton je ova dva jevanđeljska poglavlja na mnogim mestima osporio.

Jerome je izjavio da mnogi raniji učenjaci sumnjaju u izvornost 17. glave (poslednje) u Jevanđelju po Marku, kao i u 1. i 2. glave i nekih odlomka 22. glave Jevanđelja po Luki. A 1. i 2. glava nikada nisu bile sastavnim delom Knjige sekte maricioniti.

Istraživač Norton kaže da su odlomci od devetog do dvadesetog, u šesnaestoj glavi Jevanđelja po Marku umetnuti i da su pisci inače skloni dodavanju više nego oduzimanju.

A što se tiče Jevanđelja koje se pripisuje Jovanu, postoji nekoliko činjenica koje ukazuju da ga nije napisao apostol Ivan. Evo nekih od njih:

1. Ni jedna rečenica ovog Jevanđelja ne ukazuje na to da je pisac pisao o događajima koje je lično video ili su se desili u njegovom prisustvu. Naprotiv, njegove rečenice, misli i odlomci potvrđuju da je njihov autor neko drugi a ne apostol Ivan. On na kraju ovog Jevanđelja kaže (21:24): “Ovo je taj učenik što svedoči za ovo i napisa ovo. I znamo da je istinito njegovo svedočanstvo” I kada pisac navodi Jovanov govor upotrebljava zamenicu trećeg lica da bi, neposredno nakon toga (u vlastitom govoru), upotrebio zamenicu za prvo lice “znamo” i time jasno kazao da je autor neko drugi, a ne Jovan.

2. Erinijus (koji je živeo u drugom veku n.e.) je učio pred Polikarpom, učenikom apostola Jovana. U vreme Erinijusa grupa ljudi je tvrdila da ovo Jevanđelje nije njegovo delo. Erinijus je ćutao i nije im se suprostavio. Da je ovo Jevanđelje zaista Jovanovo delo to bi znao njegov učenik Polikarp, a on bi obavestio svoga učenika Erinijusa. A poznato je da je Erinijus znao mnogo predaja napamet i prenio je od Polikarpa mnogo podataka manje bitnih od ovoga. Erinijus je prvi koji je pomenuo 3 jevanđelja (Matejevo, Markovo i Lukino) oko 200 g.n.e., a nije pomenuo Jovanovo Evanđelje. Drugi koji pominje ova tri evanđelja, a prvi koji pominje i četvrto (Jovanovo), je Klement I Aleksandar 216. g. Tako oni koji veruju da je ovo Jevanđelje delo apostola Jovana nisu u stanju doneti ni jedan dokaz protiv onih koji to poriču, a nije im posvedočio ni Erinijus.

3. Opovrgavanje pripadnosti ovog Jevanđelja apostolu Jovanu nije osobina samo sledbenika Islama, kao što se vidi iz ovoga što sledi:

1. Idolopoklonički učenjak Selsus je još u drugom stoleću n.e. tvrdio da su hrišćani sadržaje svojih jevanđelja izmenili tri ili četiri puta.
2. Učenjak Faustus i vođa sekte Manichanens je u četvrtom veku govorio da je siguran da Novi zavet nije pisao Isus niti njegovi apostoli, nego da je njegov autor osoba kojoj se ni ime ne zna i da ga je pripisao apostolima i njihovim učenicima samo zato da bi ga ljudi prihvatili. On je time sledbenicima Isusa naneo veliku nepravdu, jer je napisao knjige prepune grešaka i protivrečja.
3. Istandel je napisao da je autor Jovanovog Jevanđelja, bez sumnje, jedan od učenika aleksandrijske škole.
4. Istraživač Bretšnajder je rekao: “Zaista ovo Jevanđelje kao i tri Jovanove poslanice nisu delo apostola Jovana. One su zajedno s Jevanđeljem napisane početkom drugog veka.
5. Poznati istraživač Krutis kaže: “Uistinu je crkva Efesus dodala 21. poglavlje.
6.  Verska sekta Uludžin je u drugom veku odbacila ovo Jevanđelje i sve sa čim je došao Jovan i odbacila svaku mogućnost da to budu dela apostola Jovana.

I zaključujem rečima istraživača Horna koji u pojašnjenjima kaže da su do nas doprli podaci o vremenu pisanja jevanđelja, od strane starih crkvenih istoričara, manjkavi i ne dovode do cilja, jer su prvi prethodnici prihvatili izmišljene predaje i lažne priče istinitim i zapisali ih u svojim knjigama. Oni posle njih su ih prihvatili iz poštovanja prema njima, a zatim su i istinite i lažne predaje prenošene od jednog do drugog pisca, da bi na kraju bilo nemoguće njihovo razlikovanje i razdvajanje zbog dugog vremenskog perioda.

I Horn navodi razilaženja po pitanju pisanja jevanđelja na sledeći način:

• Jevanđelje po Mateju je pisano: 37., ili 38., ili 41., ili 43., ili 48., ili 61. ili 62., ili 63. ili 64. godine.

• Jvanđelje po Marku: 56. ili nakon njega do 65. godine.

• Jevanđelje po Luki: 53., ili 63. ili 64. godine.

• Jevanđelje po Jovanu: 68., ili 69., ili 70., ili 97 ili 98. godine.

Eto, tako je stanje ova četiri pomenuta jevanđelja kod hrišćana, a ni ostale poslanice Novog zaveta nisu u boljem stanju.

To jasno pokazuje svakoj razumnoj osobi da hršćani ne poseduju celovit lanac prenosilaca knjiga Starog i Novog zaveta.

Zbog toga oni nemaju osnova tvrditi da su njihove knjige pisane po nadahnuću i Božijoj objavi, jer je ta tvrdnja u osnovi neistinita, na što ukazuju i sledeći podaci:

1. Ove knjige su prepune namerno i nenamerno unešenih grešaka i ispravki, a mnogobrojna su i oprečna shvatanja i tumačenja, tako da učenjaci sledbenika Knjige nemaju osnova da ih poriču. Njihovi istraživači i komentatori su čak bili prinuđeni priznati mnogobrojne izmene i greške, kao što su priznali da se u nekim oprečnim stavovima za jednu misao tvrdi da je ispravna, a za drugu da je lažna. Određene nelogičnosti su pokušali ispraviti blagim, ali u biti slabim opravdanjima koje zdrav razum ne prihvata, jer je apsurd da se u božanskom govoru nađe mnoštvo greška i iskrivljenosti. Kada se božanski govor iskrivi on prestaje biti božanskim (nadahnućem).

Istraživač Horn je rekao: “Piscima je bilo dopušteno da pišu prema vlastitim htenjima, običajima i shvatanjima. I niko ne tvrdi da su oni u svim situacijama bili nadahnjivani i da su svaku stvar pisali po nadahnuću i da je svaki propis plod tog nadahnuća.

Sakupljači Komentara Henrija i Skota tvrde: “Nije obavezno da sve što je napisao verovesnik bude nadahnjujuće ili zakonodavno”

U “Enciklopedija Britanika” se navodi da veliki broj učenjaka kaže: “Nije svaki govor i svaki navedeni opis u Svetoj knjizi stvar nadahnuća. Oni koji tvrde da je svaki govor u njoj nadahnuće to ne mogu lako dokazati.”

U “Ris Enciklopediji” koju su napisali istaknuti istraživači se navodi: “U delima pisaca ove knjige i u njihovom govorima se nalaze greške i protivrečja. Apostoli jedni druge nisu smatrali autorima objave i nadahnuća, a prijašnji hrišćani apostole nisu smatrali nepogrešivim, jer se u njihovim ponašanjima katkada javi suprotnost. Isti slučaj je i sa knjigama koje su pisali učenici apostola. Tako su učenjaci po pitanju nadahnuća u Jevanđeljima po Marku i Luki uzdržani. Istaknuti protestantski učenjaci tvrde da svaki govor u Novom zavetu nije rezultat nadahnuća i da su apostoli pogrešili.

2. Naučnik Norton prenosi reči Eiharna: “Hrišćanski narod je u početku imao kratku poslanicu u kojoj su opisani događaji iz Isusova života i ona se može nazvati originalnim Jevanđeljem koje je napisano za vernike koji nisu čuli Isusove reči svojim ušima i koji ga nisu videli vlastitim očima. Ovo Jevanđelje je bilo osnova svim ostalim, mnogobrojnim, jevanđeljima koja su se pojavila u prva dva veka, a među njima i Jevanđelje po Mateju, Marku i Luki. Međutim, ova Jevanđelja su pala u ruke onih koji su ih proširili, dodavši im nove sadržaje. Tako se u njima postepeno pojavio višak i izmešali istiniti događaji sa lažnim pričama, u kojima će se kroz preduga kazivanja pojaviti loš stil pripovedanja. I kada god su ove predaje i priče prenošene sa usta na usta, postajale su ružnije i nepouzdanije, tako da je crkva, krajem drugog i početkom trećeg veka, bila prinuđena, između mnogobrojnih jevanđelja koja su bila u upotrebi i kojih je bilo više od sedamdeset, izabrati četiri. Crkva je htela da ljudi prihvate ova četiri jevanđelja, a odbace ostala. A da je brižnije čuvala originalno Jevanđelje od stranih dodavanja bila bi dostojna pohvale, međutim, to je bilo teško zbog dopuna u mnogim primercima. Nije postojao primerak bez dodataka, tako da je bilo nemoguće razabrati original od primesa, te je zbog toga većina prethodnika sumnjala u mnoge odlomke jevanđelja i nije bila u stanju izvesti stvar na čistac. Štampa u to vreme nije postojala, pa je svaki vlasnik primerka unosio u njega šta je hteo od pripovedaka i predaja. I kada se ovaj primerak umnoži i raširi, nije se znalo da li on sadrži samo reči autora ili ne? Opominjači i upućivači su se uporno žalili da su pisci i vlasnici primeraka, u veoma kratkom vremenu, izmenili njihove knjige i da su sotonski učenici u njih uneli nečist, izbacujući pojedine delove, a unoseći druge po vlastitom nahođenju, da Sveta knjiga nije ostala sačuvana i da je iz nje iščezlo svojstvo božanskog nadahnuća. Od dokaza da je iskrivljivanje Svete knjige u to vreme postalo uobičajeno su i reči pisaca na kraju njihovih knjiga u kojima preklinju teškom zakletvom da im se knjige ne iskrivljuju i prizivaju proklestvo na one koji to urade. Međutim, iskrivljivanje se desilo i u samoj biografiji Isusa, neka je mir nad njim, i proširilo se do te mere da je idolopoklonički naučnik Sulsus zamerio hrišćanima tvrdeći da su njihova jevanđelja izmenjena tri, četiri ili više puta. To nije čudno ako se zna da su se mnogi ljudi, nemoćni da dođu do originala, još od vremena objavljivanja jevanđelja, uposlili u menjanju, dodavajući im ili oduzimajući od njih ili menjajući reč drugom sličnom rečju. Menjali su i opis Isusovih događaja i njegove reči onako kako je to njima odgovaralo, a običaj menjanja koji je zaživeo u prvoj generaciji se nastavlja i u drugoj i trećoj, sve dok se nije raširio do te mere da su oni koji ne slede hrišćansku veru veoma dobro upoznali ovaj njihov običaj.

Klement Aleksandar Janus krajem drugog veka napominje da su tada postojali ljudi kojima je menjanje jevanđelja bila glavna preokupacija.

Norton je, komentarišući reči Eihorna dodao da ovo nije mišljenje samo Eihorna nego i mnogih mislilaca Nemačke. I pored toga što je Norton poznat kao branilac jevanđelja, pomenuo je i podrobno opisao sedam umetnutih delova u ova četiri jevanđelja i priznao da su iskrivljena. Objasnio je da se laž izmešala sa opisom nadnaravnih događaja i da je danas veoma teško razlučiti istinu od laži.

Pa može li knjiga u kojoj se istina ispreplela sa laži biti plod božanskog nadahnuća?! Pa da li i dalje, neko od sledbenika Knjige ima pravo tvrditi da su sve knjige dva Zaveta ili njihovi odlomci rezultat nadahnuća (objave)?!

Mi muslimani čvrsto verujemo da su originalna Tora (ar. Tevrat) koja je objavljena Mojsiju kao i originalno Jevanđelje (ar. Indžil) koje je objavljeno Isusu zagubljeni pre pojave Muhammeda, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, i da od njih u ovom vremenu imamo samo dve istorijske knjige u kojima su se isprepletale istinite i lažne predaje. I ne kažemo da su one bile očuvane do pojave Muhammeda, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, i da je njihovo iskrivljenje usledilo nakon toga. Ni jedan musliman to ne tvrdi.

A što se tiče poslanica Pavla, one su u osnovi neprihvatljive, jer ga mi muslimani smatramo jednim od mnogih lažova koji su se pojavili u prvom veku čiji je zadatak bio iskrivljivanje Isusove vere sa kojom je došao, a apostoli su Isusovi učenici i njegovi iskreni sledbenici. Verujemo da su bili pobožni, ali ne smatramo da su bili verovesnici. Njihove reči su za nas kao reči vrednih učenjaka koji pokušavaju smaostalno da reše neka verska pitanja, a podložni su i grešenju. Gubljenje originalnog Jevanđelja i lanca njegovog prenošenja u prvom i drugom veku uklanja svaku odgovornost sa reči apostola, a naročito zbog toga što oni, u mnogim slučajevima, nisu razumeli šta to Isus želi da kaže, što se jasno primećuje u današnjim jevanđeljima zbog učestalog uopštavanja njegovih reči.

A što se tiče Marka i Luke, oni nisu apostoli i ne postoji ni jedan dokaz da im je od Boga dolazila objava, a nisu imali čak ni čast da vide Isusa, neka je Božiji mir nad njim.

Tevrat (originalna Tora) je za nas muslimane nebeska knjiga objavljena Mojsiju, neka je Božiji mir nad njim, kao što je i Indžil (originalno Jevanđelje) nebeska Knjiga objavljena Isusu, mir nad njim. Sve što se nalazilo u njima je objava od Uzvišenog Boga i nije ih bilo dopušteno menjanje dodavanjem, oduzimanjem ili bilo kojim drugim iskrivljenjem njihovih reči. U sledećim surama (kur’anskim poglavljima): El-Bekara, 87; Hud, 110; El-Mu’minun, 49; El-Furkan, 35; El-Kasas, 43; Es-Sedžda, 23; Fussilet, 45 su reči Uzvišenog:

“I Mi smo Musau (Mojsiju) knjigu dali…”

A u suri El-Maida, 46 i suri El-Hadid, 27 Bog Uzvišeni govori o Isau (Isusu):

“I Mi smo mu dali Indžil…”

U suri Merjem, 30 takođe o Isau (Isusu):

“Meni je On (Bog) knjigu dao i verovesnikom me učinio…”

A u suri El-Bekara (136) i u suri Ali ‘Imran, 84:

“… i (verujemo) u ono što je dato Musau (Mojsiju) i Isau (Isusu)…” tj. knjigu Tevrat (originalna Tora) i knjigu Indžil (originalno Jevanđelje).

Znači da ove istorijske knjige i poslanice Starog i Novog zaveta, poznate po imenu Sveta knjiga, nisu Tevrat i Indžil koji su pomenuti u Časnome Kur’anu i ne treba ih smatrati istinitim i božanskim. Ocena svih knjiga dva Zaveta je sledeća: svaka predaja u njima koja se slaže s Časnim Kur’anom je prihvatljiva i verujemo u nju, a svaka predaja koju osporava Časni Kur’an je neprihvatljiva i u biti je odbacujemo. A ona o kojoj Časni Kur’an ništa ne govori, ne potvrđuje je, ali i ne osporava, ni mi je ne potvrđujemo a i ne osporavamo. Uzvišeni Bog u suri El-Maida, 48, kaže:

“A tebi objavljujemo Knjigu (Kur’an), samu istinu, da potvrdi knjige pre objavljene i da nad njima bdi.”

Kur’an je čuvar ranije objavljenih knjiga i iskren je prema njima. Obelodanjuje i podržava u njima istinu, a laži koje se nalaze u njima iznosi na videlo i odbacuje ih.

Islamski učenjaci koji su se suprostavili Tori i Jevanđelju i obznanili u njima laži i izvitoperenosti, nisu imali nameru da se time suprostave Tevratu i Indžilu koje je Uzvišeni Bog objavio Mojsiju i Isusu, neka su Božiji mir i blagoslov nad njima. Namera im je suprostaviti se ovim lažnim istorijskim i životopisnim knjigama koje su, u ovih nekoliko stoleća, sabrane u dva Zaveta, a potom proglašene “objavljenim” i putem nadahnuća napisanim knjigama. To su one knjige o kojima Uzvišeni Bog kaže:

“A teško onima koji svojim rukama pišu Knjigu, a zatim govore: ‘Evo, ovo je od Boga’ – da bi zato korist neznatnu izvukli. I teško njima zbog onoga što ruke njihove pišu i teško njima što na taj način zarađuju!” (Kur’an, El- Bekara, 79).

Svi sledbenici islama su složni da je istinski Tevrat (Tora) ono s čime je, od Uzvišenog Boga, došao Mojsije i da je istinski Indžil (Jevanđelje) ono što je govorio Isus od objave koju mu je poslao Uzvišeni Bog i da ova skupina knjiga poznata pod imenom Stari i Novi zavet ne pripada njima i nije ono što je pomenuto u Časnom Kura’nu, jer današnji Tevrat ima tri, a Indžil četiri različite verzije, a Bog je objavio samo jednu Toru Mojsiju i samo jedno Jevanđelje Isusu, neka je Božiji mir nad njima. Onaj ko porekne Tevrat (Tora) i Indžil (Jevanđelje) koji su pomenuti u Časnome Kur’anu je nevernik i otpadnik od islama. A onaj ko porekne lažne priče, predaje i potvore na Uzvišenog Boga i Njegove časne verovesnike, koje se nalaze u Starom i Novom zavetu (Svetoj knjizi) ispravno je postupio. Šta više, opovrgavanje i obelodanjivanje iskrivljivanja i laži koje se u njima nalaze je dužnost islamskih učenjaka kako bi se razlučilo božansko od onoga što ne priliči Njegovoj veličanstvenosti i kako bi se čast Božijih verovesnika sačuvala od blaćenja.

Današnje tri  međusobno različite verzije Tevrata su prepune međusobnih protivrečnosti i isključivosti. U njima je, između ostalog, navedena priča o smrti Mojsija i njegovom pokopu u zemlji Moap i po tome sa sigurnošću saznajemo da to nije istinski, od Boga objavljeni, Tevrat.

Četiri današnja Jevanđelja su, takođe, prepuna međusobnih isključivosti i protivrečnosti. Pomenuto je u njima kazivanje o raspeću Isusa (po njihovom tvrđenju), da je razapet i umro u taj i taj dan, ukopan tada i tada, iz čega izvodimo jasan zaključak da ta knjiga nije stvarni Indžil (Jevanđelje) koji je objavljen Isau (Isusu).

Odlomak iz knjige ‘Trijumf istine’ – Rahmetullah Hindi