Poziv Istine
Kako sam nastavljao sa svojom potragom, nemoj pomisliti ni na tren da sam se budio svakog jutra i govorio: „Koga ću to sresti i upoznati danas?“ Ne. Ali je svet mesto, i bio je mesto tada, posebno onda, kada bi me ljudi uzeli svako pomalo i pokušali su da me povuču nazad u svet i da puste da strasti eksplodiraju. „Dođi ovde, popij ovo, uzmi ovo, uzmi ono, odlično je.“ Ne treba vam to smeće.
Bio je čovek tokom ovog vremena sa kime sam provodio vikende tokom osam godina. Sećam se jednog vikenda da mi je rekao: „Nešto nije u redu sa tobom, zašto si tako zabrinut oko stvari, gotovo si poludeo,“ čak mi je predložio da idem kod doktora. Bio sam ovakav jer sam se borio protiv pravila u društvu.
Tada sam prošao kroz svašta. Čitao sam puno i počeo sam da pijem jer sam želeo samo da se opustim i da uklonim sav taj svetski bol. Bilo je dana kada bih pogledao napolje i video svetlo i tada bih poželeo samo da mogu da ugasim to svetlo. Gledao bih napolje i govorio sam da mi nije potreban ovaj svet. On nema svrhu, zašto onda da se bavim njime.
Bilo je vremena kada bih provodio dane sam a da ne pričam sa bilo kime. A bilo je vremena kada bih samo gledao kroz prozor u noći u nebo tražeći istinu. Gledao bih u zvezde i onda sam počeo da čitam o astronomiji. Gledao bih u Sunce i mesec i čitao bih o ovim nebeskim telima i mislio bih o tome kako je veliki ovaj univerzum gde je najbliža zvezda nama udaljena četiri svetlosne godine od nas. Bio sam zaista prestrašen, prestravljen jer nisam znao zašto sve ove zapanjujuće stvari idu oko mene na ovakav način.
Jednog dana sam odlučio da prošetam do crkve preko puta. Pomislio sam da oni moraju da imaju odgovore u crkvi. Ušao sam unutra a čovek u crkvi nije mogao da me primi i rekao mi je da zakažem termin da ga vidim. Tako da sam morao da zakažem termin da vidim osobu koja će mi reći zašto sam ovde, kao doktor koji će da mi da lek.
Sutradan sam došao kod njega u kancelariju. Prvo što sam zapazio jeste da je bio prezauzet da bi pričao sa mnom, prelistavajući knjige i prevrtajući papire okolo i odgovarajući na telefon. Onda je rekao: „Šta mogu učiniti za vas?“ Otvorio sam srce prema ovome čoveku i rekao: „Vidite, vi ste čovek koji sledi Božije zapovesti, želim da mi kažete ko je Bog i zašto sam ja ovde, morate mi to reći.“
Rekao je: „Da li ste ikada pomislili da studirate teologiju?“ Rekao sam: „Da, razmišljao sam o tome i pokušao sam da idem u Dublin Trinity, ali sam pomislio da sve ove stvari izgledaju dogmatično i nije mi u tome bilo nikakvog smisla. To nije bila istina.“ Onda je rekao: „Pa, onda, ne znam.“ Odjednom je bio iznenađen jer nije očekivao taj odgovor.
Rekao je: „Zašto onda ne počneš pomalo studirati o svetskim religijama.“ Rekao sam: „Pa, ne mogu to uraditi, želim da znam pa mi recite ko je Bog i zašto sam ja ovde.“ Rekao je: „Znaš šta, biću iskren sa tobom, ja ti baš ne mogu pomoći, da li vidiš ovu crkvu tamo? Ja sam osoba koja je zadužena da je otvara i zatvara. Ja sam osoba koja se brine za ljude koji dolaze i odlaze, to je moj posao.“
I upravo sam shvatio da nema veze gde ste u crkvi, gde ste, ko ste, ako Bog ne uputi osobu, onda ostalo ništa nije bitno. Niko ti neće moći pomoći. Zamislite da sam ja prošao kroz budizam, hinduizam, socijalizam i hrišćanstvo sada drugi put i hrišćani nemaju odgovore. Isto tako sam prošao kroz Taiči i druge vrste borilačkih veština, meditacija, bio sam vegetarijanac, ali ništa od ovoga mi nije dalo odgovor.
Jednog trenutka sam ušao u nauku. Izučavao sam nauku i astronomiju. To me je zbunilo jer sam shvatio da nauka samo stavlja nazive na stvari koje su očigledne ali nema objašnjena. To me je zaista zabrinulo jer sam tada shvatio da oni nemaju pojma, ustvari oni su skrivali istinu od ostatka čovečanstva jer nisu imali istinu ali neće da eksperimentišu ispravno, neće da pitaju prava pitanja, kao zašto sam ja ovde? Gde idem posle ovoga? Ovo su važna pitanja, najosnovnija pitanja koja svaka osoba treba da pita sebe i one oko njega.
Bio je ramazan pre oko 15 godina. Na univerzitetu nisam znao da je ramazan. Imao sam devojku koja je bila Malezijka koja je slučajno bila muslimanka. To nisam tada znao i nisam se ni osvrtao na muslimane jer mi nisu bili bitni. Jednom mi je došla i rekla: „Vidi, ovaj mesec nemoj da dolaziš ovde.“
Borio sam se da ostvarim vezu sa ovom devojkom jer sam mislio da će mi to pomoći i duhovno i emocionalno. Onda mi ona kaže da ne dolazim čitav mesec zbog njene vere? Rekao sam joj: „Ili tvoja vera nema nikakvog smisla ili ti ne slediš svoju veru kako treba.“ Ona se naljutila i rekla: „Nemoj vređati moju veru, nemoj da si se usudio da to radiš.“ Tako da sam se odselio i narednog dana, otišao sam pravo do islamskog društva u univerzitetu i rekao: „Vi ćete mi reći o Islamu. Volim ovu devojku i želim da znam o Islamu ne bi li popravili stvari među nama.“ Rekao mi je: „Prva stvar, ne idi sa tom devojkom.“ Rekao sam: „To nije baš pravedno jer volim tu devojku, šta je loše u tome.“ Rekao je: „Ne, ona ne bi trebala da radi to.“ Tako da su mi dali neke knjige. Počeo sam da čitam hrpu knjiga o Islamu. Vratio sam se do nje i rekao: „Ti ne bi trebala da radiš to i to. Zašto mi nisi rekla ove stvari? Poštovao bih te, ne bih radio te stvari.“
Ona je rekla: „To je samo za religiozne ljude i tome slično.“ Onda sam ja rekao na kraju dana: „Zašto se jednostavno ne venčamo i rešimo ovo?“ Tada nisam znao da moram da budem musliman da bih oženio muslimanku… Tako da me je odbila i veoma je se naljutila na mene jer je videla da se približavam ovome što bi moglo pokvariti stvari, znate.
Malo po malo i kroz mnogo čitanja, počeo sam da gledam na spoljašnji svet sa novim naočarima. Kao osoba koja stavi nove naočare, odjednom sam mogao da vidim stvari jasnije. Mogao sam da vidim ono što je blizu a i ono što je daleko. Dok pre, stvari su bile nejasne i maglovite. Što sam više studirao… Počeo sam da postim ramazan. Ponekad bih išao u džamiju i pridružio bih se muslimanima u njihovoj molitvi iako nisam znao šta govore. Samo sam oponašao pokrete. Nakon nekog vremena, ovo se desilo jedne noći kada sam bio sa nekim ljudima a stalno sam postio, čitao, spominjao Boga i molio Ga da mi pomogne. Ona se sve više i više udaljavala od mene. A moj cilj je bio da se više njoj približim tako što čitam knjige i postim.
Počeo sam da vidim svet kao potpuno drugo mesto. Ne bi ste verovali kako se neko može promeniti kao preko noći za dve nedelje, osoba koja nije znala ništa u osobu koja ima neku vrstu samopouzdanja u vezi toga zašto je ona tu. Ali se to nije još na meni videlo, to nije bio deo Jusufa (novo ime) niti deo Tima (staro ime).
Bio sam u Londonu i bio sam sa ovim momcima koje sam znao od pre. Imao sam loše veče sa njima jer sve ono što su oni radili suprotstavljalo se onome što ja činim protekle dve nedelje. Neću ni spomenuti šta su radili… ogavne stvari. Oni bi se suprotstavljali meni, a ja bih se suprotstavljao njima.
Čitavu noć ja sam samo čitao knjigu, oni su otišli i sedeo sam u sobi sam. Otišao sam u kupatilo i uzeo sam abdest i gusl. Nisam znao tačno šta ja to radim, jer ustvari i nisam znao šta je gusl. To je nešto što sam samo pročitao u knjizi. Postao sam u potpunosti usredotočen na to da Islam mora da bude Pravi put.
Nakon te noći, ujutro, probudio sam se rano da bih izašao iz kuće jer nisam hteo da budem sa ovim ljudima više. Bilo je kao da su prljavi i da ima nekih velikih problema u vezi sa njima i samo sam hteo da odem odatle.
Nešto me je nateralo da izađem na vrata, išao sam putem i sreo sam čoveka koji je imao smeđu kožu, pa sam pomislio da on možda zna gde je džamija. Rekao mi je da ima džamija pravo putem. Ušao sam u džamiju, a ovaj čovek me je uhvatio i rekao: „Šta se dešava, zašto si ovde?“ Ja sam odgovorio: „Ima nešto što moram da uradim danas.“
Nisam znao da se to zove šehadet (islamsko svedočenje vere). To mesto tamo je bilo loše i znao sam da ima bolji put i verovao sam da Kur’an može odgovoriti na moje probleme.
Tako, hvala pripada Bogu, Božijoj milosti, to je bilo u mesecu ramazanu, rano ujutro sam izašao napred i izgovorio sam šehadet. Čitava džamija prepuna braće, mora da je bilo 300 do 400 osoba tu, svaki od njih, baš svaki, me je zagrlio, pozdravio i rekao: „Čestitamo ti jer si našao svoj život.“
Usamljenost onoga što sam radio, kada uporedim, je bilo kao život nasuprot smrti i smrt nasuprot životu. Jer da me Bog Uzvišeni nije uputio, to bi bilo baš kao smrt. I tako je i za 80% do 90% svetske populacije ako o tome razmislite. To je samo smrt preko smrti. Svaki dan si samo bliže svome određenom času smrti. Mrtav si u životu, i bićeš mrtav u grobu i bićeš kažnjen na onom svetu. Nemate pojma kolika je to milost i blagodat Božija kada osoba uđe u Njegovu veru. Hvala pripada Bogu.
Pre nego što sam prešao na Islam, istina je to da nisam znao šta je zadovoljstvo i smiraj. Jer zadovoljstvo i smiraj dolaze kada vidiš sebe da si na istini i ako si na istini bićeš zadovoljan i smiren. Ne govorim samo jedan dan. Govorim bez obzira šta ti se desilo, gde god da si, sa bilo kime da si, imaćeš najveći mogući mir i smirenost u svome srcu.
Pa kada sam postao musliman, kada sam ponovo našao moju prirodnu veru, video sam da je moja depresija nestala. Video sam da je moja potreba za alkoholom tada potpuno nestala. Naravno imao sam i pravu braću. Što se tiče mene i moje žene, mi smo dogovorili brak, jer kada prihvatite Islam, ima dosta ljudi koji baš i ne praktikuju Islam. Oni praktikuju ono što su njihovi preci radili a to je njihova kultura, koja nema neke posebne veze sa Islamom.
Od grupa kojima pripada zekat (milostinja) u Islamu su oni koji su tek prešli u Islam, kako bi im se srca pridobila. Zašto je to? Jer Uzvišeni Bog u Njegovoj neizmernoj mudrosti i milosti vidi potrebu ovih ljudi za potpomaganjem koji su od najpotrebnijih kategorija i jedna od tih kategorija jeste osoba koja počne hodati Božijim putem. Treba ti sva potpora koju možeš dobiti, zašto? Jer te đavo napada sa svih strana da bi te odveo sa Pravog puta. On se koristi nekim muslimanima a i nekim nemuslimanima. Svi Božiji neprijatelji dođu i počnu da te napadaju. Ponekada koristi čak i tvoju porodicu.
Prve dve do tri godine braka su bile teške. Trudili smo se da praktikujemo veru, pokušali smo pomalo da klanjamo. Moja supruga je počela da nosi hidžab i razvijali smo se kao muslimani. Morate znati da je Kur’an objavljen u periodu od 23 godine. Nije došao preko noći i da su svi seli i rekli mi verujemo u ovo i ovako ćemo da postupamo.
Isto tako kada ljudi prihvate Islam, svi moramo shvatiti da im je potrebna podrška. Treba ih usmeravati ispravno. Treba biti mudar sa njima. Treba im se blago obraćati, treba se prema njima ponašati kao prema bebama. Oni su male bebe, to je ono što su oni. Ja ustvari imam 15 godina! Ono pre od moga života je bila samo borba, životarenje i život iz dana u dan. Tako da su nakon dve do tri godine porodični odnosi bili dobri, hvala pripada Bogu. Posle toga kada su i deca počela dolaziti to mi je dalo i dodatnu svrhu. Nisam video svoga oca puno pre nego što sam postao musliman. Pre nego što sam prihvatio Islam, otišao sam u Irsku da vidim svoga oca jer sam mislio da on nekako zna ko sam ja i šta radim ovde. Imao sam njegovu novu adresu ali je bila nepotpuna, nije bilo poštanskog broja, pa mi je trebala večnost da pronađem to mesto. Pronašao sam tu svoga strica i dalju rodbinu. Ostao sam kod njih dve nedelje. Nažalost moj otac je bio alkoholičar. Živeo je kopajući puteve i gradeći kuće, i opijajući se po noći i to je bio čitav njegov život. Kada sam prihvatio Islam, on je mislio da je to samo neka šala. Ustvari nije ni znao šta se dešava.
Moja majka i ostatak porodice su na početku pomislili da je to samo prolazna faza. Rekli su da su me videli kao budistu, da govorim o hrišćanstvu, vegetarijanstvu i socijalizmu. To je samo još jedna faza. Dobro, to je sve veoma zdravo, svi mi to zaista volimo.
Oženio sam svoju suprugu tri godine nakon što sam postao musliman, hvala pripada Bogu. Oni su počeli da shvataju da ovo baš i nije prolazna faza. Prvo, to je trajalo tri godine, drugo, oženio sam Marokanku, hvala pripada Bogu, koja je želela da praktikuje Božiju veru.
Treće, počeo sam odbijati pozive koji su bili vezani za alkohol, zabave, ples i takve stvari. Tako da nisam imao nikakvog interesa u tim stvarima. Nisu mi bile potrebne te stvari. Kada smo došli do tog stepena počeli su pomalo da sumnjaju.
Tako jedan dan sam bio pozvan da održim predavanje na Trafalgar Skveru. Tada, nisam znao da je televizija BBS tu i da sve snimaju. Kada sam održao govor, postao sam emocionalan i počeo sam da dižem svoju pesnicu u zrak i govorio sam Allahu ekber (Allah je najveći), luda stvar koju baš i ne radiš pred BBS-jem. Kada se desilo, BBS me je snimio i emitovao je taj snimak na vestima u šest i devet sati.
Kada sam došao kući, imao sam ludu navalu poziva od porodice govoreći: „Tim šta nije uredu? Šta je sa tobom?“ Ustvari, oni su saznali za moj Islam preko mašinerije masovnih medija koja je napravila da izgledam kao potpuni ludak. Od tada, uopšte, nikada mi baš nisu verovali.
Ovde ima poruka, to je o medijima i o načinu kako ih koristimo. Ja verujem da oni znaju da je ovo promenilo moj život nabolje. Ovo vam samo govori šta medijski sistem radi u pogledu ispiranja mozga ljudima o istini Uzvišenog Boga.
Ime: Timothy “Jusuf” Čambers
Nacionalnost: Britanac, rođen kao hrišćanin, prethodno budista, hindu, socijalista, itd.
Prevod: Redžo Muratović; Obrada: www.pozivistine.com
