Da li Kur’an nije Božiji govor zato što se ne slaže sa Biblijom?

Hrišćani kažu: “Kur’an se, na mnogo mesta, ne slaže sa Starim i Novim zavetom, pa ne može biti Božiji govor”

Odgovor:

Za knjige dva Zaveta nije dokazan utvrđen lanac njihovih prenosioca koji seže do samih autora. Zatim, dokazano je da su te knjige prepune protivrečnosti i grešaka. U njima je dokazana namerna korekcija, dopunjavanjem osnovnog teksta ili njegovim dokidanjem, izmenom rečenica ili reči. Razlikovanje Kur’ana od tih njihovih knjiga, na mnogim mestima, nije slučajno nego namerno, kako bi se uočilo da je ono sa čime se Kur’an ne slaže pogrešno i iskrivljeno. Ovo neslaganje ne čini Kur’an manjkavim, nego naprotiv, najjasnije ukazuje da je on istina, a da su te knjige pogrešne.

Razlike između Časnog Kur’ana i dva Zaveta možemo podeliti na tri dela. Prvi deo se odnosi na dokinute propise, drugi na pojedine situacije koje se navode u Časnom Kur’anu, a ne pominju se u dva Zaveta, i treći na pojedine događaje opisane u Časnom Kur’anu na drugačiji način nego što su opisani u dva Zaveta. Oni u ove tri vrste nemaju nikakvog dokaza protiv Kur’ana, zbog sledećeg:

Što se tiče derogiranih propisa, već je u prvoj glavi objašnjeno da derogacija nije prisutna samo u Časnom Kur’anu, nego se nalazi i u ranijim zakonima. Derogaciju u Tori i Jevanđelju je priznao i dr Fonder u velikom dijalogu sa autorom Rahmetullahom, iako ju je pre dijaloga kategorički osporavao.

Što se tiče nekih događaja pomenutih u Časnom Kur’anu, a kojih nema u dva Zaveta,  oni ne predstavljaju nikakav dokaz da Kur’an nije Božiji govor, jer i Novi zavet navodi događaje kojih nema u Starom zavetu. I to što ih navodi samo Novi zavet ne smatraju njegovim nedostatkom. Evo nekih primera za to:

1. U 9. tačci Judine poslanice se navodi:

„A Mihailo Arhanđel, kad se prepiraše s đavolom i govoraše za Mojsijevo telo, ne smeše prokleti sud da izgovori, nego reče: Gospod neka ti zapreti.“

I ova prepirka se ne pominje ni u jednoj knjizi Starog zaveta.

2. Zatim se u Pavlovoj poslanici jevrejima (12:21) kaže:

„I tako strašno beše ono što se vide da Mojsije reče: Uplašio sam se i drhćem.“

Mojsijevo penjanje na brdo Sinaj i boravak njegovog naroda u njegovom podnožju se opisuje i u knjizi Izlazak (19:7-25) ali u njemu nema ove rečenice kao što je nema ni u jednoj knjizi Starog zaveta.

3. U Drugoj Pavlovoj poslanici Timotiju (3:8) piše:

„Kao što se Janije i Jamvrije protiviše Mojsiju, tako se i ovi protive istini, ljudi izopačenog uma, nevešti u veri.“

Priča o Faraonovim čarobnjacima se pominje i u sedmom pasusu knjige Izlazak, ali ni u njoj, niti u bilo kojoj drugoj knjizi Starog zaveta se ne navodi ova rečenica, pa čak ni sam trag ovih dva imena.

4. U Prvoj Pavlovoj poslanici Korinćanima (15:6) stoji:

„A potom Ga videše jednom više od pet stotina braće, od kojih mnogi žive i sad, a neki i pomreše.“

Ovoj vesti nema traga ni u jednom od četiri Jevanđelja, kao ni u Proročkim knjigama iako se Luka ubraja u najmarljivije ljude u beleženju ovako čudnih događaja.

5. U Jevanđeljima se uopšteno govori o Sudnjem danu, nagradi za dela, raju i paklu, međutim, tome nema ni pomena u Petoknjižju (Pet Mojsijevih knjiga). Sve što se u njima navodi su samo ovosvetska obećanja za pokorne i ovosvetske pretnje za nepokorne.
6. U Jevanđelju po Mateju (1:13-15) se u Isusovoj lozi, posle imena Zorovavel navodi devet imena, međutim, ta se imena ne pominju ni u jednoj knjizi Starog zaveta.

Ovakvih slučajeva ima veoma mnogo i teško ih je pobrojati. Oni pokazuju da novine kojima se jedna knjiga razlikuje od ranije objavljene knjige, koja ne sadrži neke od tih događaja, ne znači da tu novu knjigu treba poricati. U protivnom bi se i Jevanđelje moralo poreći jer sadrži opise kojih nema ni u Tori, niti u drugim knjigama Starog zaveta. Tačno je to, da stara knjiga ne mora sadržavati sve što se nalazi u kasnije objavljenoj knjizi.

A za napad na Časni Kur’an zbog nekih njegovih opisa koji se razlikuju od onih iz knjiga oba Zaveta oni, takođe, nemaju osnovanog dokaza, jer ogromna neslaganja postoje i u samom Starom zavetu između njegovih knjiga, u knjigama Novog zaveta, zatim između knjiga Starog i knjiga Novog zaveta. Velika neslaganja postoje i između tri primerka Tore (jevrejskog, samirijskog i grčkog), i četiri verzije Jevanđelja (Matijeve, Markove, Lukine i Jovanove). Sveštenici, međutim, pred razlikama unutar njihovih knjiga zatvaraju oči, a napadaju Časni Kur’an kako bi tim sumnjičenjem odveli neupućene muslimane u zabludu. Kur’anu ne šteti to što se razlikuje od njihovih knjiga, zato što je on od njih nezavisna i od Uzvišenog Boga je objavljena knjiga. Naprotiv, upravo to njegovo razlikovanje od njih je nepobitan dokaz njegove istinitosti i najveći dokaz njihove iskrivljenosti.

Odlomak iz knjige ‘Trijumf istine’ – Rahmetullah Hindi