Da li je umro Omer ibn Hattab, r.a.?

Kad je moja žena otvorila vrata, vidio sa u njenim očima čudan strah. Upitao sam je:“Šta se desilo?“ – a ona je kratko odgovorila:“Naš sin!“ Odmah sam potrčao prema dječijoj sobi, našao sam ga na krevetu, tužnog, slomljenog srca i uplakanog. Pitao sam i njega, šta se desilo, međutim i on je šutio. Stavio sam mu ruku na čelo da vidim, da li ima temperaturu, sve je bilo u redu. Upitao sam ponovo ženu, ali ona je i dalje šutjela. Skontao sam da ne želi pred njim da govori. Dala mi je znak da odemo do kuhinje.

Kad mi je počela pričati šta joj se sa njim desilo to jutro, počeo sam da shvatam pozadinu svega, ali da bi i vama bilo jasnije, moram ja da ispričam početak priče, jer dio priče koji je meni žena ispričala, je završni dio. Svakako, moj dio priče, ni moja žena nije znala.

Naime, ja inače volim da spavam u krevetu sa svojom djecom, mislim dok ne zaspu, njih troje se skupe oko mene i spavamo. Moje spavanje sa njima je ustvari i prilika da im svaku noć pričam njihove omiljene priče. Tako Fatima, kčerka od devet godina, voli da sluša o Jusufu, a.s., Aiša pak voli da sluša o Musau, a.s.., i faraonu, dok moj sin, od 6 godina, voli d sluša sve vrste priča. Tako jedne noći, kad sam ih upitao, koju priču hoće da poslušaju, njih dvije rekoše u jedan glas:“Jusuf, a.s. – Musa, a.s.!“ Nasmijao sam se, ali moj osmijeh prekinuo je prijedlog mog sinčića, reče:“Hoću ja priču o Omeru ibn Hattabu!“

Ostao sam bez riječi, siguran sam, da im nikad nisam pričao priču o Omeru ibn Hattabu, r.a., niti sam ikad njegovo ime spomenuo pred njim, pa kako je saznao za njega?

Da se ne bi naljutio, na brzinu sam mu ispričao jedan slučaj iz Omerovog života. Ispričao sam mu slučaj, kad je Omer, r.a., obilazio noću ljude da vidi kako žive, pa je vidio majku čije je dijete bilo gladno a ona mu u loncu, u kojem je bila samo bistra voda, kuhala navodno jelo, da bi ga zavarala, smirila i kako bi brže zaspao. Onda je Omer, r.a., plačući otišao do skladišta, te im na svojim leđima donio vreću brašna, lično im napravio večeru i nije od njih otišao, dok nisu siti zaspali.

Drugu noć, čekao me je spreman i odmah kao iz topa:“Ja ću večeras da pričam o Omeru.“ Pitao sam ga da li je siguran, a on je odvažno rekao da jeste. Bio sam iznenađen sa kojom tačnošću je ispričao priču koju sam mu ja sinoć pričao. Nakon što je završio, tražio je od mene da mu obečam iduće noći drugu priču o Omeru, na što sam naravno i pristao.

Sljedeću noć, ispričao sam im slučaj egipatskog kopta kojeg je udario sin Amr ibn Asa, r.a., i kako je na kraju, Omer, r.a. dao ovom Koptu bič, da izudara Amrovog sina i tako zadovolji pravdu.

Naredne noći, on je opet ponovio moju priču bez greške, i tako, družili smo se sa pričama iz života drugog pravednog halife, gotovo mjesec dana, pričao sam mu o njegovoj pravednosti, njegovoj bogobojaznosti.
Dok me jedne noći nije iznenadio sa pitanje.“BABO, DA LI JE OMER IBN HATTAB, UMRO?“

Htio sam mu reči da jeste, umro je, ali opet, pošto je kroz priče o njemu bio stvarno vezan za njega, odlučio sam da izbjegnem pitanje. Iduću noć, opet isto pitanje, pošto je bio uporan, sljedećih nekoliko noći, odlučio sam da ne spavam sa njima, ono dok zaspu, niti da im pričam priče.

To jutro je izašao iz kuće sa svojom mamom. Dok su šetali, vidio je na ulici ženu koja je prosila, pružila je ruku i tražila a na leđima nosila je umotano dijete. Kad ju je vidio, glasno je povikao:“HEJ, NEMOJ DA BRINEŠ, DOĆI ĆE OMER IBN HATTAB, ON ĆE NAHRANITI TEBE I TVOJE DIJETE!“ Narod se okrenu prema dječaku a majka ga povuče ka sebi nakon što je stavila u ruku te žene nešto novca.

Nedugo zatim, ugledao je ispred jedne prodavnice kako mladić udara i tuče čovjeka slabijeg od sebe. Dječak povika iz sveg glasa i reče prolaznicima:“ZOVITE OMERA IBN HATTABA DA SPRIJEČI OVO NASILJE I NEPRAVDU!“

Tako je bilo čitavo vrijeme, kad bi god nešto vidi, što je čuo u pričama o Omeru, dijete bi pozivalo Omera, r.a. Vidjela je majka da se mora vratiti kući, jer je postao nestašan. Samo što su stigli pred ulaz, put im presiječe prosjak koji je tražio pomoć. Njegova majka, dade mu zadnje što joj je ostalo od novca, međutim, samo što je kreula prema stepenicama, zaustavi je žena čovjeka koji je održavao zgradu, moleći je da joj pomogne jer joj je muž u bolnici.

Ovdje je dječak „puko“, vrisnuo je:“A ZNAČI, TAKO, SAD JA VIDIM DA JE OMER IBN HATTAB, UMRO, KRIJETE OD MENE!“ Ušli smo u stan a on je bio sav crven u licu, prošao je pored TV koji je prikazivao kako jevrejski vojnici vrše torturu nad muslimanima Palestine. Sjeo je pored ekrana i počeo plakati“UMRO JE OMER, OMER IBN HATTAB JE UMRO!“

Pobjegao je u sobu i zalupio vratima. Kad mi je žena ispričala sve, otišao sam do sobe i uzeo sam ga u naručju i smirivao, rekao sam mu kroz osmijeh:“Tvoja mama je trudna, rodiće ti izgleda ako Bog da, jednog Omera.“ Obrisao je suze i nasmijao se:“Stvarno, rodit će Omera, juppiii, jedva čekam!“

Skakutao je po sobi i uzvikivao:“Omer ibn Hattab, Omer ibn Hattab!“

Suze su mi tekle niz lice a u sebi sam donosio blagoslov na velikog insana, Omer ibn Hattaba, r.a.

S. C. (iz knjige “Oživimo srca, oplemenimo duše”)