Poziv Istine
Verski učenjaci su oduvek pripisivali načela hrišćanske vere učenjima Pavla više nego Isusovim učenjima. Ali koliko god ja želeo da započnem tu temu, mislim da je najbolje da prethodno bacimo brzi pogled na Stari zavet kako bi podržali tu tvrdnju.
Stari Zavet propoveda da se Jakov rvao sa Bogom. Zapravo, Stari Zavet beleži da se Jakov ne samo borio sa Bogom, nego i da je Jakov nadvladao (Genesis 32: 24-30). Imajte na umu da govorimo o malom mehuru protoplazme koji se rve sa Stvoriteljem čiji samo Univerzum ima 240,000,000,000,000,000,000,000 milja u prečniku, koji sadrži više od milijardu galaksija od kojih naša- Galaksija Mlečnog puta- je samo jedna (i uz to je još sićušna) i zar Jakov nadvlađuje? Žao mi je (što ovo moram da kažem) ali nekome je nedostajalo par strana kodeksa ponašanja kada je pisao taj pasus. Činjenica je međutim da nas taj pasus ostavlja u dilemi.
Mi moramo da – ili stavimo pod znak pitanja jevrejski koncept Boga ili da prihvatimo njihovo objašnjenje da “Bog” u gornjim stihovima ne znači “Bog” već da je to bio anđeo ili čovek (što u suštini znači da se Starom zavetu ne može verovati).
Zapravo, ova teškoća u tekstovima je postala toliko problematična da su u skorašnjim izdanjima Biblije pokušali da to sakriju i promenili su prevod reči “Bog” u “čovek”. Ono što, međutim, ne mogu da promene je osnovni zapis sa kojeg je jevrejska Biblija prevedena- i u kojem i dalje stoji reč “Bog”.
Nepouzdanost je stalan problem u Starom zavetu, najistaknutiji primer je nerazlikovanje između Boga i Satane! U 2. Samuelovoj knjizi 24:1 glasi:
„A Gospod se opet razgnevi na Izrailja, i nadraži Davida na njih govoreći: Hajde izbroj Izrailja i Judu.“
Međutim, I Dnevnici 21:1 tvrdi sledeće:
„Ali usta sotona na Izrailja i navrati Davida da izbroji Izrailja.“
Uh, ko je onda to bio? Bog ili Sotona? Oba stiha opisuju isti istorijski događaj, ali jedan govori o Bogu dok drugi o Satani. Postoji mala (ako ne i totalna) razlika.
Hrišćani bi želeli da veruju da je Novi zavet bez takvih problema, ali su nažalost prevareni. U stvari, postoji toliko puno kontradiktornosti da su pojedini autori posvetili čitave knjige ovoj temi. Na primer, u Mateju 2:14 i Luki 2:39 se razlikuje oko toga da li je Isusova porodica pobegla u Egipat ili Nazaret. Matej 6 : 9-13 i Luka 11 se razlikuju u terminima molitve ”Oče naš”. Mateja 11:13-14, 17:11-13 i Jovan 1:21 se ne slažu oko toga da li je Jovan Krstitelj bio Ilija.
Stvari se pogoršavaju kad uđemo u arenu navodnog raspeća : Ko je nosio krst- Simon (Luka 23: 26 , Mateja 27:32, Marko 15:21) ili Isus (Jovan 19:17)? Je li Isus nosio crvenu kabanicu (Mateja 27:28) ili ljubičastu (Jovan 19:2)? Jesu li rimski vojnici stavili zuč (Mateja 27:3) ili miro (Marko 15:23) u njegovo vino? Da li je Isus bio razapet pre trećeg sata (Marko 15:25) ili posle šestog sata (Jovan 19:14-15)? Je li Isus sišao prvog dana (Luka 23:43) ili ne (Jovan 20:17)? Jesu li Isusove poslednje reči bile: ”Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj.” .(Luka 23:43), ili su pak bile ”Svrši se” (Jovan 19:30) ?
Ovo su samo neke od dugog spiska biblijskih nedoslednosti, a one naglašavaju poteškoće verovanja u Novi zavet kao svetog zapisa koji mora da bude bez ijedne greške.
Ipak, oni koji zaista veruju u svoje spasenje sa Novim zavetom – hrišćani su oni koji treba da odgovore na pitanje- Gde je “Isus Hrist” u današnjem hrišćanstvu? Ovo je krajnje pravedno pitanje. Sa jedne strane imamo veru nazvanu po Isusu Hristu, ali sa druge strane su načela hrišćanstva tj. Trojstva u suprotnosti sa svime onime čemu je Isus propovedao.
Znam, znam- oni od vas koji ne viču ”Jeretik!” skupljaju drva za paljenje lomače. Ali čekajte. Spustite dole vaša moćna oružja i slušajte. Hrišćani tvrde da baziraju svoja učenja na kombinaciji Isusovih i Pavlovih učenja. Problem je u tome što su ta dva učenja su sve osim komplementarna (dopunjujuća). Zapravo, oni protivreče jedno drugom.
Uzmite neke primere: Isus je podučavao ljude zakon Starog zaveta, Pavle ga je negirao. Isus je propovedao ortodoksnu jevrejsku veru, a Pavle misterije vere. Isus je govorio o odgovornosti u veri; Pavle je predložio opravdanje verom. Isus je sebe opisao kao etničkog proroka; Pavle ga je definisao kao univerzalnog.[1] Isus je učio molitve Bogu, a Pavle je postavio Isusa kao posrednika. Isus je propovedao Božiju jednoću, dok su teolozi Pavlove ideologije izgradili Trojstvo.
Zbog ovih razloga, mnogi učenjaci smatraju Pavla glavnim kvariteljem apostolskog hrišćanstva i Isusovih učenja. Mnoge rane hrišćanske sekte su imale ovakav stav, uključujući i sektu koja je postojala u 2. veku n.e. koja je bila poznata pod imenom ”adoptionistička” . Konkretno, svi oni su smatrali Pavla, jednog od najznačajnijih autora našeg Novog zaveta- i smatrali su ga jeretikom pre nego apostolom.[2]
Lehmann doprinosi:
”Ono što Pavle naziva hrišćanstvom je bila čista jeres koja nije mogla biti bazirana na jevrejskoj ili esenskoj veri ili na učenju rabina Isusa. Ali, kako kaže Schonfield, Pavlova jeres je postala temelj hrišćanskog pravoslavlja a legitimna crkva je bila odbačena kao jeretička… Pavle je uradio nešto što rabin Isus nikada nije i sto je odbijao da uradi. On je uputio Božije obećanje spasenja paganima; ukinuo je Mojsijev zakon, i sprečio je direktan pristup Bogu uvođenjem posrednika.”[3]
Bart D. Ehrman, možda najveći merodavni naučnik tekstualnog kriticizma ovog vremena komentariše:
„Pavlovo mišljenje nije bilo univerzalno prihvaćeno ili, moglo bi se tvrditi, čak ni široko prihvaćeno… Što je još upečatljivije, Pavlova sopstvena pisma ukazuju da je u njegovom vremenu bilo iskaknutih, iskrenih i aktivnih hrišćanskih vođa koji su ispoljavali žestoko neslaganje sa njim po ovom pitanju i smatrali su da su Pavlovi stavovi korupcija prave Hristove poruke… Treba uvek imati u vidu da u svom pismu Galaćanima Pavle ukazuje na to da je suočio Petra baš zbog takvih pitanja (Gal. 2:11-14) Dakle on se nije složio čak ni sa Isusovim najbližim učenikom Petrom u tim učenjima.“[4]
Komentarišući stavove nekih ranih Hrišćana u pseudo-klementinskoj literaturi, Ehrman je napisao:
„Pavle je oštetio istinsku veru na osnovu njegove kratke vizije koju je bez sumnje pogrešno protumačio. Stoga je Pavle neprijatelj apostola, a ne njihov nadređeni. On izlazi iz okvira vere, on je jeretik koga treba zabraniti a ne apostol koga treba slediti.“[5]
Drugi pak podižu Pavla na nivo sveca. Džoel Karmikael sigurno nije jedan od takvih: ”Mi smo čitavim Univerzumom udaljeni od Isusa. Ako je Isus došao da samo ispuni zakon Poslanika (proroka)” (Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim”), ako je mislio da “neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši” – da je glavna zapovest bila: ”Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš Gospod jedini”… i da ”Niko nije blag osim jednog Boga.”… šta li bi tek pomislio o Pavlovom radu! Pavlov trijumf je značio konačno uništenje istorijskog Isusa; on stiže do nas balsamovan u hrišćanstvu kao muva u ćilibaru.[6]
Dr. Johanes Veiss takođe kaže: ”Dakle vera u Hrista onako kako su je smatrale rane crkve i Pavle je bilo nešto sasvim novo u poređenju sa učenjima Hrista; to je bila nova vrsta religije.”[7]
Zaista nova vrsta religije. I stoga se i postavlja pitanje: Gde se nalazi Hrist u hrišćanstvu? ”Ako je hrišćanstvo religija Isusa Hrista, gde su onda Zakoni Starog zaveta i strogi monoteizam rabina Isusa i njegovog ortodoksnog judaizma? Zašto hrišćanstvo propoveda da je Isus Božiji sin kada je Isus sebe nazvao ”sin čovečiji” 88 puta u Bibliji, a niti jednom je nazvao sebe ”Božijim sinom”? Zašto hrišćanstvo uvodi ispovedanje sveštenicima, i zašto se molitve upućuju svecima, Mariji i Isusu kad je Isus učio svoje sledbenike:
”Ovako dakle molite se vi: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje” (Matej, 6:9)
I ko je postavio papu? Naravno da nije Isus. Tačno – moguće je da je nazvao Petra kamenom na kojem bi sagradio svoju crkvu. (Matej 16:18-19)
Međutim, samo pet stihova kasnije nazvao je Petra ”satanom” i ”uvredom”. I nemojmo zaboraviti da se ovaj ”kamen” tri puta odrekao Isusa posle njegovog hapšenja – što na loš način svedoči o Petrovoj posvećenosti novoj crkvi.
Da li je moguće da su hrišćani od tada počeli da negiraju Isusa? Transformišući Isusov strogi monoteizam u Pavlovu teologiju Trojstva, zamenjujući rabinov (Isusov) Zakon Starog zaveta Pavlovim ”opravdanjem vere”, uvođenje verovanja Isusovog stradanja za grehe čovečanstva, umesto pojedinačne odgovornosti svakog čoveka za svoje grehe, onako kako je Isus i propovedao, zatim odbacivanje Isusove ljudske prirode za Pavlov koncept Isusa sa božanskim odlikama- onda moramo da se zapitamo na koji tačno način hrišćanstvo sledi propovedanje njegovog Poslanika (proroka)?
Paralelno pitanje je odrediti koja religija zaista poštuje Isusova izvorna učenja koja i danas nalazimo u Bibliji? Da vidimo: Koja religija poštuje Isusa kao proroka (poslanika) i kao čoveka? Koja religija se pridržava striktnog monoteizma, Božijih zakona i koncepta direktne odgovornosti Bogu? Koja religija poriče posrednike između čoveka i Boga?
Ako ste na ova pitanja odgovorili: ”Islam” bili biste u pravu. Mi zaista nalazimo učenja da su Isusa Hrista bolje izražena kroz praksu u Islamu nego u hrišćanstvu.
Ovo pitanje, međutim, ne treba da bude zaključak nego uvod.
Oni koji shvate da se njihova želja za traženje istine povećala prethodnom diskusijom bi trebali da razmotre ovo pitanje ozbiljno, da otvore svoj um i da onda… istraže dalje!
[1] Isus Hrist je bio još jedan u dugom nizu poslanika koji su bili slati zalutalim Izraelićanima. Kao što on to jasno potvrđuje: Ja sam poslat samo k izgubljenim ovcama doma Izrailjevog. (Mateja 15:24). Kada je Isus poslao apostole na Božiji put, on ih je savetovao: Na put neznabožaca ne idite, i u grad samarjanski ne ulazite. Nego idite k izgubljenim ovcama doma Izrailjevog. (Mateja 10:5-6) Tokom svog misionartsva, nikada nije zabeleženo da je Isus uveo paganina (neznabošca) u monoteizam a zapravo je zabeleženo da je prvobitno ukorio paganina što je tražio njegove usluge, upoređujući ga sa psom ( Matej 15 : 22-28 i Marko 7: 25-30). Isus je bio pripadnik jevrejskog naroda, njegovi svi učenici su bili Jevreji i oni su usmerili svoje misionarstvo ka Jevrejima. Čovek se pita šta to predstavlja nama, onoj većini koja je uzela Isusa kao svog “ličnog spasitelja” i koja potiče od pagana, a ne od” izgubljenih ovaca doma Izrailjeva ” kojima je Isus bio poslat.
[2] Ehrman, Bart D. Novi zavet: Istorijski uvod u rane hrišćanske spise, 2004. Oxford University Press, str. 3
[3] Lehmann, Johannes, 1972. Raport o Isusu, preveo Michael Heron, London: Souvenir Press, str. 128, 134.
[4] Ehrnman, Bart D. 2003, Izgubljena hrišćanstva, Oxford University Press, str. 97-98
[5] Ehrman, Bart D. 2003. Izgubljena hrišćanstva. Oxford University Press, str 184.
[6] Carmichael, Joel, M.A. 1962. Isusova smrt. New York: The Macmillan Company, str 270.
[7] Weiss, Johannes, 1909. Pavle i Isus (preveo sveštenik H.J. Chaytor) London and New York; Harper and Brothers, str 130.
Prava zaštićena © 2007 Laurence B. Brovn
O autoru: Dr. Laurenca B. Brovna možete kontaktirati na BrovnL38@yahoo.com
On je autor sledećih knjiga: „Prva i poslednja zapovesti“, „Istinsko svedočenje“, „Osmo pomeranje“, i drugo izdanje „Prve i poslednje zapovesti“ (drugo izdanje, knjiga koja je ponovo napisana i podeljena na „Zabluda“, i nastavak pod imenom „Upućen“).
