Poziv Istine
Diskusija oko ovog pitanja se nastavila i u petom veku. Tada se ponovo pokrenulo pitanje; može li Isusova majka biti Bogorodica (Theo Tokos), ili je ona rodila samo čoveka, a ne i boga? Tvrdeći da se Isus Hrist odlikuje sa dve prirode, carigradski biskup Nestorije je 428. god Devici Mariji oduzeo nadimak Bogorodica. Umesto toga je predlagao naziv „Hristorodica“. Zbog ovoga su ga njegovi protivnici optužili da podrazumeva dve ličnosti u Hristu, čovečiju i Božju. Njegov glavni protivnik u to vreme, Kiril Aleksandrijski, ga je pobijao formulacijom: „Jedinstvena priroda ovaploćenog Logosa.“
Ovde se problem, zapravo, svodi na filozofsku raspravu o tome da li se duša kojom se poima rađa ili stiče nakon rođenja? Ukoliko se dolazi na svet sa dušom, onda je Devica Marija, Isusova majka, rodila boga; a ukoliko novorođenče stiče dušu nakon rođenja, onda je Devica Marija rodila samo Isusovo telo.
Aleksandrijski biskup, Kiril je 431. godine na Efeškom saboru pokrenuo kampanju protiv Nestorija i njegovih pristalica optužujući ih za jeres.
Nestorijevo stanovište je proglašeno za jeres na Trećem Vaseljenskom Saboru u Efesu, a on je je lišen svešteničkog čina, proglašen jeretikom i, ubrzo zatim, prognan u manastir do kraja života. Na ovo su sirijski nestorijanci oštro reagovali, napustili sabor i osnovali zasebnu Nestorijansku crkvu. Njihovo učenje naišlo je na plodno tlo na Istoku, tako da je doprlo do Indije i Kine.
Kada je Lav (Leo) došao na mesto pape u Rimu, on je u Salonu sazvao još jedan sabor na kome je odbačena efeška odluka o jednoj prirodi Isusa Hrista i usvojena druga po kojoj Isus ima dve prirode; ljudsku i Božiju. Sledbenici jedne Isusove prirode nazivaju se monofiziti po ranije spomenutom osnivaču Jakobu Baradaju (490-578).
Kirilova formulacija „Jedinstvena priroda ovaploćenog Logosa“ je kasnije odbačena (na Halkidonskom Saboru 451.) kao nepravoverna. Monofiziti su nastavili da prihvataju ovu tvrdnju u smislu da Isus ima samo jednu prirodu, i to Božju, što je vodilo njihovom nepriznavanju odluka Halkedonskog sabora.
S druge strane, na Halkidonskom 451. god. usvojena je odluka o dve naravi, ili dve volje Isusa Hrista. Ovo učenje je prihvatila Rimska crkva. Ovaj pravac u hrišćanskom učenju naziva se ponekad i carskim, jer je to bio zvanični pravac hrišćanstva prihvaćen od rimskog cara.
Ovakvom shvatanju o dve prirode ili dve volje Isusa Hrista 667. god. žestoko se suprotstavio Jovan Maron koji je tvrdio da Isus Hrist ima dve prirode, ali jednu volju (monoletizam), jer se obe prirode pokazuju u jednoj ličnosti.
Budući da se sa ovakvim Maronovim shvatanjima nije slagala većina biskupa, savetovali su cara da sazove novi ekumenski sabor. Tako je došlo do sazivanja Trećeg carigradskog sabora (680-681) na kome je osuđena monoteletska nauka po kojoj su u Isusu Hristu dve prirode i samo jedna volja. Ovaj sabor potvrdio je da su u Isusu dve prirode i dve volje. Na ovom saboru je Jovan Maron osuđen i proglašen za jeretika. Nakon ovog sabora na pristalice Maronovog učenja se sručio talas besa i progona. Bežeći ispred progona nastojeći sačuvati veru i živu glavu, Maronove pristalice sklanjale su se čas u jednu, čas u drugu zemlju dok se konačno nisu nastanili u zabitim planinskim predelima Libana. Ova sekta, kao nezavisna crkva, nastavila je delovati pod imenom maroniti sve do krstaških ratova. Godine 1182. je priznala glavne dogme Katoličke crkve i papu kao vrhovni autoritet, ali zadržavajući svoje obrede i običaje, pre svega svoju monoteletsku nauku o Isusu Kristu. Veliki broj sledbenika ove crkve iselio se u Ameriku. Iako maroniti priznaju autoritet pape i Katoličke crkve u Rimu, oni imaju zasebnu hijerarhijsku organizaciju na čijem čelu stoji patrijarh čije je sedište u samostanu Bekerke u blizini Bejruta.
Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.
Izvor: http://www.islamhouse.com/sr
