Pozivanje na dobro i odvraćanje od zla

Pozivanje na dobro i odvraćanje od zla je centralni stub vere zbog koga je Bog slao sve Svoje verovesnike. Da nije i njega i znanja i rada po njemu prekinuto bi bilo verovesništvo, nestalo bi vere, došlo bi do opšteg zastoja, zavladale bi zablude, neznanje bi uzelo maha, svuda bi se raširio nered, opustele bi zemlje i propali ljudi, a da to, sve do Dana pozivanja, ne bi ni znali. Nažalost, desilo se, upravo, ono čega smo se najviše bojali – ali, mi smo Božiji i Njemu se vraćamo – da je znanje i rad po ovom stubu izumrlo, pa je srcima zavladalo ulagivanje stvorenjima, a iz njih nestalo razmišljanja o Stvoritelju, tako da se svet, poput životinja, odao slepom sleđenju strasti i prohteva i da je na celoj zemaljskoj kugli teško naći iskrenog vernika koji se na Božijem putu ničijeg prekora ne boji. Oni koji se trude da preduprede ovu klonulost i da nadoknade gubitak, bilo preuzimanjem na sebe obaveze da ih objasne, bilo ponovnim pokušajem da sprovedu ovaj sunnet (praksu Poslanika, mir nad njim), podnoseći teret na svojim plećima i zasukujući rukave u njegovom oživotvorenju, pokušavajući sami, mimo toliko sveta, da ožive praksu koju je vreme umrtvilo i domognu se stepena bliskosti, ne dospevajući do njihovog vrhunca.

Obaveznost i vrline pozivanja na dobro i odvraćanja od zla

Uzvišeni Bog kaže:

I neka među vama bude onih koji će na dobro pozivati i tražiti da se čini dobro, a od zla odvraćati, – oni će šta žele postići. (Kur’an, Imranova porodica, 104)

U navedenom kur’anskom odlomku, u rečima Uzvišenog: “Neka među vama bude” je objašnjena obaveznost pozivanja na dobro i odvraćanja od zla, a u rečima: “Oni će što žele postići” dato je do znanja da bez njega nema uspeha. U njemu je, takođe, dokaz da je ovo zajednička obaveza svih vernika, a ne svakog pojedinca, što znači da, ako jedna grupa izvrši ovu obavezu, ona spada sa ostalih, jer Uzvišeni nije rekao: “Budite svi oni koji će na dobro pozivati!”, već je rekao: ”I neka među vama bude onih koji će… Znači, sve dok pojedinci ili grupe vernika izvršavaju ovu obavezu, ona spada sa drugih, s tim što su oni koji je izvršavaju, na kraju odlomka opisani rečima: “… oni će što žele postići.“ Međutim, ako niko od ljudi ovu obavezu ne bi izvršio, odgovornost bi, sigurno, snosili oni koji su to bili u stanju da izvrše, a nisu izvršili.

Uzvišeni, takođe, kaže:

Ali, nisu svi oni isti. Ima ispravnih sledbenika Knjige koji po svu noć Božije odlomke čitaju i mole se; Oni u Boga i onaj svet veruju i traže da se čine dobra dela, a od nevaljalih odvraćaju i jedva čekaju da učinite dobročinstvo; oni su čestiti. (Kur’an, Imranova porodica, 113-114)

Kao što se iz konteksta navedenih odlomaka vidi, Uzvišeni Bog ni ovima zbog samog verovanja u Boga i onaj svet, nije potvrdio da su čestiti sve dok tome nije dodao da oni pozivaju na dobro i traže da se čine dobra dela i da odvraćaju od nevaljalih.

Uzvišeni, dalje, kaže:

A vernici i vernice su prijatelji jedni drugima; traže da se čine dobra dela, a od nevaljalih odvraćaju, i molitvu obavljaju… (Kur’an, Pokajanje, 71)

Dakle, i u ovome odlomku, Uzvišeni je vernike opisao da pozivaju da se čine dobra dela i da od nevaljalih odvraćaju, što znači da oni koji ne pozivaju da se čine dobra dela i koji od nevaljalih ne odvraćaju i ne spadaju u vernike koji su opisani ovim odlomkom.

Uzvišeni, zatim, kaže:

Jezikom Davida i Isusa, sina Marijina, prokleti su oni od sinova Izrailovih koji nisu verovali – zato sto su se bunili i uvek granice zla prelazili: jedni druge nisu odvraćali od grešnih postupaka koje su radili. Ružno li je zaista to kako su postupali! (Kur’an, Trpeza, 78-79)

Koliko je odvraćanje od nevaljalih dela stroga obaveza, najbolje se vidi iz navedenog odlomka, gde se kao razlog zasluženog prokletstva navodi njihovo neodvraćanje od nevaljalih dela. S druge strane, iz reči Uzvišenog:

Vi ste narod najbolji od svih koji se ikad pojavio: tražite da se čine dobra dela, a od nevaljalih odvraćate. (Kur’an, Imranova porodica, 110)

Ovde se jasno vidi vrednost naređivanja da se čine dobra dela i odvraćanja od nevaljalih, jer su muslimani, upravo zbog toga, postali najbolji narod od svih koji se ikada pojavio.

Uzvišeni, zatim, objašnjavajući kako se spas zaslužuje odvraćanjem od nevaljalih dela, kaže:

I kada zaboraviše ono čime su bili opominjani, Mi izbavismo one koji su od nevaljalih dela odvraćali, a teškom kaznom kaznismo grešnike, zato što su stalno u grehu bili. (Kur’an, Bedemi, 165)

Od Ebu Se’ida el-Hudrija, Bog bio zadovoljan njime, se pripoveda da je Poslanik, neka je nad njim spas i mir, rekao:

“Ko od vas vidi nešto što ne valja, neka ga otkloni svojom rukom, a ako ne može, onda jezikom, a ako ni to ne može, onda, barem, srcem, ali je to najslabije verovanje!”

Ovaj hadis upućuje na to da je osuda zla i odvraćanje od nevaljalih dela, onoliko koliko se može, obaveza. Ona se, u najmanju ruku, moraju srcem osuditi, jer ako se, barem, srcem ne osude, to je znak da nema verovanja. Ibn Mes’ud je – čuvši jednog čoveka kako govori: “Propao je onaj ko ne traži da se čine dobra dela i ne odvraća od nevaljalih dela” – rekao: “Propao je onaj čije se srce ne obraduje dobrom delu i ne osudi nevaljalo delo.” To znači da je odvraćanje od nevaljalih dela, jezikom ( tj. rečima) i rukama (tj. delima), u obavezi onoliko koliko se može, dok je odobravanje dobrih dela i osuda nevaljalih, srcem, stroga obaveza, koja ni sa koga ne spada i da je propao onaj ko, barem, toliko ne učini.

Od Ibn Mes’uda se, takođe, prenosi da je rekao: “Ko od vas poživi, uskoro će svojim očima gledati ono što ne valja, a da ga neće moći otkloniti, samo što Bog zna da će to on srcem osuđivati.”

Poslanikove, neka je nad njim spas i mir, reči: “Ko od vas vidi ono što ne valja” dokaz su da se pod osudom misli na osudu onoga što se očima videlo, a da se u ono što se čulo, a nije videlo, ne treba upuštati niti po onome što je Bog pokrio, kopkati. Tako je Ibn Mes’ud, kada mu je za nekog čoveka rečeno da mu je brada pokapana vinom, rekao: “Bog nam je zabranio da drugoga uhodimo.” Poslanikove, neka je nad njim spas i mir, reči: “… ali je to najslabije verovanje” dokaz su da u osobine verovanja spada pozivanje na dobro i traženje da se ono čini i odvraćanje od nevaljalih dela i da je onaj ko je u stanju sprečiti zlo i ko ga sprečava, bolji od onoga ko to nije u stanju i ko ga ne sprečava. Na to, takođe, upućuju i Poslanikove, neka je nad njim spas i mir, reči u vezi sa danima hajza (mesečnog ciklusa) kod žene: “… a što se tiče krnjavosti njene vere, ona dane i noći provede, a da molitvu ne obavlja” tj. iako joj je u tim danima zabranjeno molitvu obavljati, to je opisano kao njena krnjavost u veri. Drugim rečima, to znači da je onaj ko je u stanju da izvršava obaveze i ko ih, zaista, izvršava, bolji od onoga ko nije u stanju, pa ih zbog toga i ne izvršava, iako za njihovo neizvršavanje ima opravdan razlog.

Od Verovesnika, neka je nad njim spas i mir, se, takođe prenosi da je rekao:

“Tako mi Onoga u čijoj je ruci moj život, ili ćete tražiti da se čine dobra dela i od nevaljalih odvraćati, ili će Bog, uskoro, od Sebe, protiv vas poslati kaznu, pa ćete Ga moliti, ali vam neće biti udovoljeno.”

Božiji Poslanik, neka je nad njim spas i mir, je, drugom prilikom, rekao:

“Primer onoga ko ne izvršava i onoga ko izvršava Božije zapovedi je kao primer grupe ljudi od kojih su se jedni, bacajući kocku između sebe, smestili u donji, a drugi u gornji deo lađe, pa je neko od ovih dole, uznemiren uskraćivanjem vode od ovih gore, uzeo sekiru i počeo bušiti lađu na dnu, pa su mu došli i upitali ga: ‘Šta ti je, šta to radiš?’ – A on im odgovorio: ‘Činite mi nepravdu. I ja moram doći do vode. ‘Ako ga spreče spasiće i njega i sebe, a ako ga puste (da probuši lađu) nastradaće i on i oni.'”

Ibn Mes’ud, Bog bio zadovoljan njime, prenosi da je Božiji Poslanik, neka je nad njim spas i mir, rekao: “Nema ni jednog verovesnika koga je Bog pre mene poslao svome narodu, a da nije imao pomagače i drugove koji su ga slušali i koji su sledili njegovu praksu. Zatim su posle njih dolazila druga pokolenja koja su govorila ono što nisu radila i radila ono što im nije bilo naređeno. Ko se protiv takvih svojom rukom bude borio je vernik. Ko se protiv njih bude borio i svojim srcem (tj. osuđivao ih) je vernik. Ko se protiv njih bude borio svojim jezikom (tj. rečima) je vernik. Ko ništa od ovoga ne učini, nema verovanjani koliko je jedan trun.'”

Od Ebu Bekra, Bog bio zadovoljan njime, se prenosi da je Verovesnik, neka je nad njim spas i mir, rekao: “Nema nijednog naroda koji, uprkos svojoj moći i brojnosti, dopusti da se među njima čine nevaljala dela i ne pokušaju da ih spreče, a da ih Bog zbog toga, sve zajedno, neće kazniti.”

Ko su oni koji traže da se čine dobra dela?

Kada smo kod ovoga, potrebno je naglasiti da o ovom pitanju pogrešan pristup imaju dve vrste ljudi:

Prva vrsta su oni koji ne izvršavaju svoju obavezu, tj. ne traže da se čini dobro i ne odvraćaju od zla, pogrešno tumačeći reči Uzvišenog:

Brinite se o sebi; ako ste na pravom putu, neće vam nauditi onaj koji je zalutao! (Kur’an, Trpeza, 105) Jer je više drugova reklo da se to odnosi na one koji će živeti pred kraj sveta, a ne na njihovo vreme.

U tome se smislu od Mekhula prenosi da je rekao: “Još nije došlo vreme o kome se u ovom odlomku govori. To je vreme kada će se onaj koji savetuje bojati, a onaj ko se savetuje poricati. Ukoliko takva vremena doživiš, tada se brini o sebi. Tada ti, ako na pravom putu budeš, onaj koji je zalutao neće moći nauditi.”

Druga vrsta su oni koji bi svojim jezikom i rukom (tj. rečima i delima) hteli da, isključivo silom, zavode dobro i odvraćaju od zla, bez ikakvog razumevanja, milosti i strpljenja, ne gledajući koliko će to biti korisno, a koliko štetno, niti, koliko se to objektivno u stanju može sprovesti, a koliko ne može, pa da se naređuje i zabranjuje, misleći da je to dokazivanje pokornosti Bogu i Njegovom Poslaniku, a zapravo nije, već prekoračenje Božijih propisa, onako kako se danas, u svojim naredbama i zabranama, postavljaju mnogi koji u veru uvode novotarije i povode za svojim prohtevima, od čijeg delovanja je veća šteta nego korist.

Pravi put u pozivanju na dobro i odvraćanju od zla

Da bi pozivanje na dobro i odvraćanje od zla bilo valjano i uspešno, svako ko hoće da se tome posveti, mora se odlikovati sa tri sledeće vrline: znanjem, blagošću i strpljivošću.

1. Znanje

Pod znanjem se podrazumeva dobro poznavanje onoga što se naređuje i onoga od čega se odvraća, umeće razlikovanja jednog od drugog, kao i poznavanje stanja onoga ko se poziva da čini dobro i onoga ko se odvraća od nevaljalih dela. Ovo zato što je znanje preduslov za valjanost svakog dela. U tome smislu Omer b. Abdulaziz je rekao: “Onome ko bez znanja robuje Bogu, robovanje više šteti nego što koristi (tj. više zarađuje grehe nego nagrade).”

Od Mu’aza, Bog bio zadovoljan njime, se prenosi da je rekao: “Znanje je ispred dela, jer se dela na njega nadovezuju. Ovo je više nego očito, jer su dela, ako su učinjena bez znanja, neznanje, zabluda i povođenje za prohtevima.”

Ukoliko čovek zna da će usled uklanjanja jednog zla doći do još većeg zla, onda ga je zabranjeno uklanjati. To isto važi i u slučaju, ako to znači uklanjanje dobra koje je veće od zla. Najbolji primer za to je da je Verovesnik, neka je nad njim spas i mir, ostavio (nekažnjenim) Abdullaha b. Ubejja b. Selula i njemu slične kolovođe licemera koji su imali svoje brojne istomišljenike. Ovo zato što bi, da ih je na neki način kaznio, to bilo na štetu većeg interesa, jer bi se u tom slučaju, s jedne strane, pobunile njegove pristalice i potpirile plamen raskola, a s druge strane, što bi svet, kada bi to čuo, počeo govoriti kako Božiji Poslanik, neka je nad njim spas i mir, ubija svoje drugove.

To znači da, pre nego što se zatraži da se neko dobro učini ili neko zlo spreči, prethodno mora da se razmisli o posledicama i da se uporedi da li će od toga biti veća korist ili šteta.

2. Blagost

Prilikom traženja da se čine dobra dela i pri odvraćanju od nevaljalih, mora se biti krajnje blag i obazriv, upravo onako kako je Božiji Poslanik, neka je nad njim spas i mir, rekao: “Čemu god se s blagošću pristupi, ona će to ulepšati, a čemu god se s grubošću pristupi, ona će ga pokvariti.” Jednom drugom prilikom, Božiji Poslanik, neka je nad njim spas i mir, je rekao: “Bog je blag i voli blagost u svemu. On za blagost daje ono što ne daje za strogost.”

Od DŽerira se prenosi da je rekao: “Čuo sam Božijeg Poslanika, neka je nad njim spas i mir, da je rekao: ‘Kome je uskraćena blagost, uskraćeno mu je dobro.'”

Imam Ahmed je preporučivao blagost i poniznost, a ako bi mu ispričali šta ružno, nije se ljutio niti reagovao kao da sam sebi hoće da se osveti, dok su Ibn Mes’udovi drugovi, prolazeći pored onih koji čine ono što ne valja, govorili: “Polako, Bog vam se smilovao! Polako, Bog vam se smilovao!”

Sufjan es-Sevri je govorio: “Pozivati na dobro i odvraćati od lošeg može samo onaj ko se odlikuje sa tri vrline: blagošću i kada na dobro poziva i kada od lošeg odvraća, pravednošću i kada na dobro poziva i kada od lošeg odvraća i znanjem i kada na dobro poziva i kada od lošeg odvraća.”

3. Strpljivost

Onaj ko hoće da drugoga savetuje, takođe, mora da bude milostiv prema onome koga savetuje i strpljiv na uznemiravanja na koja će sigurno nailaziti. Tako je i Lokman mudri savetovao svoga sina rečima: Obavljaj molitvu i traži da se čine dobra dela, a odvraćaj od rđavih i strpljivo podnosi ono što te zadesi – dužnost je tako postupiti. (Kur’an, Lokman, 17)

Zato je Uzvišeni od Svojih poslanika i najodabranijih ljudi tražio da, u svome pozivanju na dobro i odvraćanju od lošeg, budu strpljivi. Obraćajući se Svome poslednjem Poslaniku Muhammedu, neka je nad njim spas i mir, Uzvišeni kaže:

O ti, pokriveni! Ustani i opominji! I Gospodara svoga veličaj! I haljine svoj očisti! I kipova se kloni! I ne prigovaraj držeći da je mnogo! I radi Gospodara svoga trpi! (Kur’an, Pokriveni, 1-7) Otpočinjući odlomke sa zapovedi da se drugi opominju, a završavajući ih sa zapovedi da se pri tome bude strpljiv.

Uzvišeni, takođe, kaže:

–  I ti strpljivo čekaj presudu Gospodara svoga, Mi tebe vidimo i štitimo. (Kur’an, Gora, 48),

–  I trpi ono što oni govore i izbegavaj ih na prikladan način! (Kur’an, Umotani, 10),

–  Strpljiv budi! Ali strpljiv ćeš biti samo uz Božiju pomoć. (Kur’an, Pčele, 127).

Dakle, navedene tri stvari: znanje, blagost i strpljivost su neophodne i to: znanje pre pozivanja da se čini dobro i pre odvraćanja od lošeg, blagost u toku pozivanja i strpljivost posle toga.

Osim toga, potrebno je znati da se vladanje sa sve tri navedene vrline, pri pozivanju da se čini dobro i odvraća od nevaljala, mnogima može učiniti preteško, pa mogu pomisliti da to oni nisu dužni činiti, što je opasnije i od samog pozivanja bez navedenih preduslova, jer je neizvršavanje obaveze greh isto kao što je greh činiti ono što je Bog zabranio. Još gore od toga je sa jednog greha prelaziti na drugi, jer bi to podsećalo na onoga ko od vrućine hoće da se zaštiti vatrom. Isto tako, onaj ko sa jednog greha prelazi na drugi podseća na onoga ko sa jedne krive vere prelazi na drugu krivu veru, pri čemu ova druga može biti gora od prve, manje kriva od prve, ili mogu biti podjednako krive. Takav je slučaj i sa onim ko se oglušuje o Božiju zapoved podsticanja na dobra dela i odvraćanja od loših, jer njegov greh u odnosu na onoga ko ne izvršava ono što je naređeno ili radi ono što je zabranjeno, može biti više, manje ili iste težine, pa prema tome od njega, u pogledu greha, može biti gori, bolji ili isti.

Motivi podsticanja na dobra dela i odvraćanja od loših

Znaj da motivi za podsticanje drugih da čine dobra dela i da se odvraćaju od loših mogu biti različiti. Nekada je to želja za nagradom, nekada strah od kazne, ukoliko se to ne čini, nekada ogorčenost zbog toga što se ne poštuju Božije svetinje, nekada želja da se vernicima da savet, iz milosti prema njima i nade da će im se pomoći da izađu iz teškoća u koje su zapali i želje da se, na ovome i budućem svetu, sačuvaju Božije srdžbe. Međutim, uz sve ovo, motiv je i želja da se Uzvišeni Bog što više slavi, veliča i voli, jer je jedino On dostojan da Mu se čovek pokorava i da Mu nikada ne bude nepokoran, da Ga stalno spominje i da nikada na Njega ne zaboravlja, da Mu je stalno zahvalan i da Mu nikada ne bude nezahvalan i da mu ništa nije žao da žrtvuje, samo da se Božije svetinje ne povređuju, upravo onako kako je neko od časnih predaka, davno, rekao: “Voleo bih da su svi ljudi Bogu pokorni, pa makar se moje meso na ognju pržilo.”

U tome smislu Abdulmelik b. Omer b. Abdulaziz je svome ocu govorio: “Voleo bih da smo i ja i ti, u ime Uzvišenog Boga, u ključalu vodu u kazan bačeni, nego što smo ovo doživeli.” Onaj ko je svestan ovog primera i onog pre njega, biće mu lakše da podnese uznemiravanja na Božijem putu, a možda i da zamoli oprost za onoga ko ga uznemirava.

---

Odlomak iz knjige „Bistro more pobožnosti i suptilnosti“ – Ahmed Ferid

Izvor: islamhouse.com/sr