Poziv Istine
Jerusalimski hram je sagradio Mudri Solomon (Sulejman a.s.). Hram je trebao biti mesto obavljanja molitve Bogu. Ovaj Hram je sagrađen na mestu gde je nekada stajao šator, a posle njega Drevni hram. Oko četiri veka kasnije došli su Vavilonci i razorili Hram. Kasnije je persijski kralj Kir 536. god. p.n.e. naredio da se Hram ponovo podigne. Rimski car Herod oko pet stotina godina kasnije je naredio da se Hram ponovo obnovi i proširi. Do ove gradnje je došlo u doba Isusovog rođenja.
U doba Isusovog rođenja vlast sveštenstva je bila spala na najniži stepen. Hiljade neukih i nezaposlenih sveštenika prepuštalo se vračanju i stupalo u zaveštenike ne učestvujući na bilo koji način u prosvećivanju naroda i obavljanju službe Božije.
Pored spomenutih postojali su i ljudi koji su bili pismeni i koji su po narudžbi prepisivali verske knjige. Poznati kao pisari. Nisu imali nikakva upliva u službi Hrama, u njemu se nisu zaveštali niti uživali u blagodatima njegovih zadužbina. Oni su predstavljali grupu pisara ili veroučitelja. Svi su bili iz reda fariseja koji su, nasuprot sadusejima, priznavali nove knjige i na njih se oslanjali u svojim obredima i međusobnim odnosima. U doba Mesijinog dolaska mnogi sveštenici su se bavili proricanjem i gatanjem, ali to nisu obavljali u samom Hramu. Takođe, veliki je broj pisara i veroučitelja delovao na području verskih znanosti, ali nisu ubrajani u red verskih velikodostojanstvenika, jer se na taj položaj dolazilo naslednim putem. U to doba u narodu je bilo rašireno mišljenje o nemarnosti i nezainteresovanosti naslednog sveštenstva prema verskim pitanjima, prosvećivanju masa i pronalaženju verskih rešenja. Istovremeno, obraćanje sveta nezvaničnom sveštenstvu i učenim ljudima, radi dobijanja odgovora na verske probleme, sve je više uzimalo maha. Sve se ovo dešavalo na očigled naslednog sveštenstva, koje je sve više i više gubilo ugled, čak i kad se radilo o službi u Hramu, jer se svet počeo okretati prema nezvaničnom sveštenstvu i njega slediti.
U doba Isusovog rođenja službu u Hramu obavljalo je Veliko veće zvano Sinedrij, sastavljeno od 71 člana. Od ovog broja dvadeset trojica su sačinjavali Vrhovni savet koji je po tradiciji imao zvanični karakter. Njegovi članovi su bili u bliskoj vezi sa predstavnicima državne vlasti. Ovo je naročito važilo za pitanja od opšteg značaja, primene zakona i njegovog očuvanja. U Mesijino doba ovome je veću bilo oduzeto pravo izricanja presuda za teške prekršaje. Ovo se poklapa sa periodom koji je prethodio drugom rušenju Hrama u trajanju od oko četrdeset godina. Donošenje presude za najteže prestupe u Mesijino doba pripadalo je rimskom namesniku koji je presudu Vrhovnog veća mogao potvrditi ili oboriti u svako doba. Sinedrij je bio neprijateljski raspoložen prema očekivanom Isusovom dolasku, jer je to značilo priznavanje postojanja anarhije u tom vremenu i nemoći da se zavede red. Odgovornost za ovakav nered moralo je snositi i pomenuto veće.
Osim spomenutih u hram su bili uključeni i zaveštenici. To su ljudi koji su sebe i svoje porodice bili stavili u službu Božiju i najavu skorog dolaska Obećanog dana, Dana spasenja od nepravde. Oni nisu bili organizovana grupacija poput drugih verskih sekti. Oni su bili slobodni pojedinci koji su se sa svojim porodicama odlučivali na ovakav život, i kao takvi pripadali su celom narodu. Prilikom zavetovanja na ovakav život nije im se uslovljavalo da se klone drugih ljudi, niti da se osamljuju u isposničkim ćelijama. Međutim, prilikom zavetovanja morali su obećati da neće piti vino, niti svoje telo prljati dodirivanjem mrtvih. Broj ovakvih zaveštenika bio je u stalnom porastu, naročito u doba pojave Mesije, jer se to vreme podudaralo sa istekom četiri hiljade godina od stvaranja sveta. Po hebrejskom kalendaru u to vreme očekivala se pojava i dolazak obećanog Mesije. Jovan Krstitelj je bio jedan od mnogobrojnih predznaka njegovog dolaska. Štaviše, verovalo se da ga je on lično krstio i pred njim dao prisegu. Imajući u vidu da su ovi mladići, bili puni poleta i zanosa protkanog verom u uspostavljanju reda među ljudima, oni su u doba Mesije predstavljali značajnu snagu. Ovo tim pre, jer su smatrali da su oni ti koji nose ideju Mesijinog dolaska, njegovog dočeka i sleđenja. U tome im nije bila dorasla ni jedna organizovana verska sekta, ni bilo koje, u to doba, postojeće učenje.
Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.
Izvor: www.islamhouse.com/sr
